Стармали

186 „СТАРМАЈ1И"

управо да каже кога по имену, ал рече. онога што господари над поповима и црквом. Не марим му ја баш за параде ал се некако тревило да нисам имао иосда, па покупим децу а кад дођосмо до врата, кажем жени да дође и оиа. Што сам овда видио света то не роди више; мислиш божић је, па иду у цркву. Питам ја ко ће доћи, а свет говори разно; неки каже: доћи ће владика, а неки каже натријарак. Шта ћу већ дај да запитам кога памотнијег. Тревио се ту мајстор Панта, а ја ти запитам њега. А зар не знаш, каже он. „долази Бранковић." Подитичар је велики мајстор Панта. па политично и говори. Неће враг да каже да долази патријарак, јер ми иламо данас рђавог патријарка, него вели долази Бранковић ко да се ја не домишљам куд је он заошино, о овамо и моје најмање дете зна ко је био Бранковић. Дуго смо чекали и чекали неки већ пошли да иду, ал други кажу стојте јер на велику господу се увек мора чекати. Ја ни да се макнем с места; хоћу баш да видим, како ће наш свет дочекаги натријарка на кога толико вичу. Кад ето ти њега свог у свили и злату. И страшно га дочекаше е мој Танаспја нисам мислио никад да то може бити. Неки лепо вичу живио, ал неки се раздераше на њега : Бранковић, Бранковић, да се све небо пролама. Не волем ти брате ни ја оног који не ваља народу, ал не ваља ни то: дошао нам човек у госте а неки се деру на њега од првог стика. Зинуо ја па чекам шта ће радити човек, ал он се прави као да не чује вику Бранковић него само живио. Ал да видиш братз Танасија шта ти мало после би. Изађе ти пред патријарком господин Јоца, (читаоци се ваљда досећају да то није био Герман него епмскоп Бранковић пр. слагача) изађе он па заопући Купатило као проводаџија, (Куналишна романтика). (Свршетак.) Одговор на ово писмо добио је Јован у свом стану. Непозната женска пише у њему, да јој се веома допада његова мушка одлучносг, и да се овоме и надала од њега. За тим пише, да велика искушења још чекају на њега, која ако мушки издржи, биће учасник велике среће. „Моји удварачи и моје огледало веле ми да сам лепа, а како се и ја разумем у овоме, и сама се држим за такву — писала је она даље. Но, као што ћете се, кад се једном будемо упознали, моћи уверити о томе, ипак несам за то сујетна. Моје срце може задобити човек витез али такав, који ће спрам мене имати и нежности и пожртвовања. Кад га будем нашла, усрећи ћу га." После ових редака је искала од Јована, да се за њену љубав одрече пушења. ЈТријатеља мога морила радозналост, ко може бити та женска, па се заверио, да ће испунити овај захтев њен, јер се надао, да ће је тако моћи познати. Нудили смо га ми најбољим цигарама, и тешко му је па-

БР. 24. ЗА 1Да7. патријарку говорити маЦрски. „Еј наоиак& било.* помислим ја, та зар тај не зна српски, кад му говоре мађарски. Ал то још би које како, него да влш кад ти се изметну патријарак, па и он поче мађарски. Слушамо ми народ а не разумемо ни беле. Него> сам се онда и ја разљутпо. „Богме". мислио сам ја. „право су имали они који га дочекаше онако ружно 4 И кад он престаде говорити, само неки вичу живао а пеки опет зинули на сва уста Браиковић. Ти знаш брате Танасија да сам ја миран човек, али је било и мени прекипило, те сам ти се и ја раздерао на сва уста Бранковић, Бранковић, Бранковић. А он се брате Тавасија нећеш ми веровати он се прави невешт ко да и Бе узима на ум како смо ми многа незадовољни и шта му вичемо. То је што сам ти пмао писати и молим те још једаред, подај ово господи што удешавају новине, нека забележе како је ружно прошао патријарак Герман у Великом Бечкереку. Гига Паунов. У ш т и п ц и, Чујем да ће се отворити курс мађарског језика за оне, који од сад хтедну да учествују при дочеку српског владике. * * * Мађари су пстина увели мађарски јсзик у иашим основним школама, али мађарски језик при дочеку српских владика, увели смо ми. Чујем и епископ Бранковић хоће да помађара своје име. Али само име, презиме не, јер хоће да остане Бранковић. * * * штшатштт. ш ■ишми мв ■и ивам и ммиимш тимиимш.мшишиши дало ово искушење од наше стране, али га је ипак издржао. После седмицу дана рече нам, да, поштоје већ премучио највеће муке, цигара не ће више додирнутк његове усне. „Сама сам се уверила," писаше му ненозната жекска сутра дан, „да сте испунили мој захтев. Прекјуче је била забава на Маргаритином острву, скопчана са малим базаром у корист дома за сироте. Моја једна пријатељица, која је продавала цигаре, и вас је понудила, но ви сте је одлучно одбили. Али, драги пријатељу, ви сте нешто врло тужни и нерасположени од два-три дана. Због чега је то? Ако је томе узрок то, што не пушите, драговољно ћу вас ослободити од ове вам обвезе, јер и тако чекам од вас већу жртву." Јован јој поносито одговори, да је од пушења за вечито узео опроштај, и да чека од ње даље заповести. Непозната женска онда искаше од њега да откаже своме шефу ађутанство, и да се одрече и коња, којега као такав има. „Јахање је истина лепа забава, али вам није баш преко потребно. Оно је само за то згодно, да млади часници боље обрате на себе женске погледе. Но ја сам веома суревњива и бојим се да не бисте јашећи правили нова освајања, а ја ћу бити вашим срцем задовољна, и кад ви