Стармали

„СТАРМАЛИ* БР. 26. '6А 1887.

203

Бугарска влада хоће да промене стање. Сад вла- између четир око боље се могу људи иретварати, неда тамо досадно стање, а она хоће да промени го између шест очију. у опсадно стање."

Делегација — невеста. Зашт' се многи труде Доћи у Пешту ? Хтели б' грлит' богату Драгу невесту. Јер њен мираз лепи, Одвећ им мио (Зато се и зове: Г)е1е — ј>а — Но).

. 0 деоби Балкана само се ш а п у ћ е. Но вд аг п у ћ е већ ваљда мозав поучити, да је боље с мирои него с чиром. —• Лепа је била у Србији слобода избора. Сад долази изборслободе.

кри-

Л. И Тиса се обвезао на штетњу. Ту нам је лаж могао у ш т е д и т и.

Ћира. Ти си канда веровао Фалбу, да ће око 6-ог или 7-ог септ бити јаких потреса. — Па ето тога није било. Спира. Ко каже да није било ? А зар се није јако потресао Фалбов тГаШПкае!.

П у с л и ц е,

Загребачка општина хтела да тужи бана. Ал то није слободно. Сад ће можда бан тужити општину. Дали ће то бити слободно.

А. Анђелић би волео таки сабор, који би сам себе убио. Ако је тај посао користан, нека нам у томе Анђелић пример пружи.

И П а К,

* * *

т , . „ „ . , Инак Герману Анђелићу с иравом кипира титулга х Јхалвови 1е Бисмарка походио. Боље Ј еи ј0 ветост то него кад Бисмарк (са војском) нас походи. 7 ' " Јербо ' се радо свети _ Један страдалник.

ДРУГА ПОЈАВА. Милида сама. Милица (после мале почивке чита даље.) „Прошло је неколико меседи од оног догађаја и још је увек у тој малој кућици тишина." ТРЕћА ПОЈАВА. Јован. Милица. Јован (брзо кроз средња врата утрчи и поси киту цвећа). Добро јутро, моје Милче! Милица (лагаво и хладно диже главу са књиге.) Добро јутро ! Јован. Зар се тако задубила ? Милица. Да. Јован. Ал тек ћеш ваљда поклонити један поглед свом мужу. Милица. Пак. Јован, Гле, гле само ово цвеће, што сам ти га донео. Допада ли ти се. Милица. Лепо је. Хвала! Јован. Баш слабо сам те изненадио. Зар се не радујеш ружама? Та ти си их тако здраво волела. Милица. 0, зацело се радујем. Јован. И ти то таким нагласком говориш, баш као да се не радујеш.

Милица. Како то ? Јован. Милице, слатка Милице, шта је теби од неког времена? Ни да ме погледиш честито ? Шта је то ? Милица. Ја незнам шта је теби, а ја се баш ни најмање нисам променула. Јован. Не, не, ти си се променула, само ми реци јесам ли ја томе крив. Реци само, а ја ћу ти све јчишгш по вољи. (Хоће да је загрли.) Милица (бранећи се.) Пусти ме ! Јован. Шта ти је забога ! Милица. Па није ми ништа. Јован. Јесам ли те увредио? Милица. Ниси. Јован. Ја то не разумем; ал се тек не срдиш валда на мене. Милица. Не, ја се не срдим! Како би се могла срдити ? Јован. 0 та то би ужасно било! Милица (гледа на сахат.) Охо, већ је крајње вреце да се иде у кухињу — већ једанаести час. (Одлази на лево.) ЧЕТВРТА ПОЈАВА. Јован оаж, Јован (још непрестано држи цвеће у руцн.) И већ од неког времена тако па тако ! Не знам какав јој је црд