Стармали

218

„СТАРМАЈШ" БР. 28. ЗА 1887.

Ето, шта сад опет ја урадих ! Започео сам као неку путописну црту, а нисам најпре мегнуо, као што је то обичај, какав згодан ,иото." Ко је још видео „путописну црту" без м от а?! Чакра је обично мећао: „Пара звиждну и ја у Бечу!" Абердар меће увек своју класичну изреку: „Хахаха!"; ,Виделови" подлишчари обично напишу пред својим путописом: „ђаво јебиомој вочијаш"; Пера Тодоровић обично метне какву латинску девизу са штампарским погрешкама, н. пр. ,810 Ниг о<1 оз!;га§" (место а4 аз^га"); и т. д., а ја ето већ загазио био у увод, извадио сам већ био и карту за жељезницу ; сео већ и па кола, узјахао на коња, метнуо ноге у узенгију, па ушао у лађу, а на „мото" сасвим заборавио као на старе дугове или као што је кнез Кобург заборавио на судбину Батенбергову ! Да сам млад, ја бих се поправио, ал' овако сад је већ доцкан, мораћу путовати п без „мо га" и без „девизе," па макар ишао чак до Бергам о т а и Линд е в и з е ! * * * У Београду седох на фијакер и заповедих кочијашу да ме вози у Мокри луг. „Бедекера" сам држао у руци да не би пута помео. Мокри луг лежи јужно од Београда, и коњ је тако милио, да ми се чинило да не идемо јужно Мокром лугу, него некако с еверно т. ј. натрашке, и то ми се није само тако чинило, него кад је сунце село а ми се заиста нађосмо у — Карловцима: коњ је тако споро ишао, да су кола све „цурукала" и тако напослетку шараге уд^) у карловачку чесму, а руда удари у брег, и то као што ме је један калуђер уверио, у Магарчев брег. Од свију знаменитости, које сам у Карловцима пожелео да видим, беше карловачки „аузбрух" и баба Настин таван, са којег смо ми ђаци пре двадесет и пет година гуње и суџуке крали. Други дан посетио сам музеј знаменитих ствари и видео сам у њему ове знаменитости : — Онај закон, што га је некад на сабору један владика опсовао. — Онај свилени с ку т, што га је поп-П. целивао. — Оне кукурузе, на којима је Радић пред Германом клечао. — Онај зидарски план, по ком се неће никад нов патријархов двор зидати. — Оног испуњеног м и ш а, што су га благодјејанци у киселом купусу нашли. — Оно п е р о, којим се потписала Радићева осуда на епитимију у Бојловици. — Ону м у с т р у, по којој се сваке године пишу божитње посланице (поред те мустре стоји нека чворновита оклагија архијерејског благослова.) — Онај грчкикалендар, по којем се одређује рок сазиву сабора (а<1 са1еш1аз ^гаесаз*. — Ону м и т р у, коју Емилијан Радић неће никад метнути на главу. — Оне п а п у ч е, што су биле увијене у листове од исгорије I). Бранковића и стојале у митрополитској штампарији под факторовим штелажем (в. »Српски дневник" од г. 1862).

— Оно школско звоно, којим се још и данас (у XIX. веку) гимназисте у школу сазивају. — Онај правопис (са ђ ), што га и данас неки професори богословије употребљују. — Оне подруме, из којих нижи калуђери пију стару шљивовицу, кад мачке нису код куће. Кад сам се наситио Карловаца зажелим се даље кренути. Да би што пре оданде експедиран био, понудим се једном калуђеру на ручак. Наравно, да сам се онда брзо нашао ван Карловаца. Уз пут стигнем жељезницу и како ми није било баш одвећ хитио, то седнем на такозвани „ајлцуг" и одвезем се преко Индије (ни источне, ни западне него сремске Индије) натраг у Београд. Чим сам у Београд стигао одмах сам приметио, да се у Београду нешто отегло. . . Запитао сам учене људе (т. ј. оне, који нису чланови учене академије), шта је то, што се тако отегло? Нису знали одмах да ми кажу: Адвокати мисле да је Вукашинов процес. Доктори држе да је »бандвурм." Кобасичари мисле да је „виршла." Панта Срећковић мисли да је Руварчева критика. Сиротиња мисли да је гладна година. Кад боље загледах, а оно се отегла полемика између српских сликара. (Валтровића, Крстића и Теодоровића). Сликари ти врло нам жалосну слику том полемиком молују. Нисам ни зназ да је г. Ст. Тодоровић такви противник женских анђела, а сад из ове полемике видим да му је неправо, што му се чини, да је на Крстићевој слици кнеза Лазара анђео женско створење. Па зар анђели не смеју бити женске? И зар женске не смеју бити а н ђ е л и?! Полемика се та још једнако водн, и то, м а с н о м бојом, тако, да све маснице остају. Био сам у једној основној школи београдској. Баш је једно ђаче говорило библијске приповетке. Дошло је до оног грозног случаја, кад је оно прождрљиви кит прогутао пророка Јону. Но чудно ми беше, што дете измену имена. те рече: Српска Академија прогутала је Српско учено друштво. Из овога сам уједно и то научио, да је српска Академија нека морска животиња, неки кит, или можда нека велика риба. Да, р и б а ће и бити, јер видимо да толико дуго ћ у т и. Него добро је баш што је риба (Пзсћ), од рибе се праве »фишбајни," а од „фишбајна" мидери, те ће се и творац Академије — Абердар — моћи бар штогод користити својим најновијим, а уједно и последњим створом. Чуо сам одавно још да Абердар добро пева, те зажелех да га чујем и видим, а највише ме је на то покретала она Шилерова: „\Уо тап 31пдк <1а 1а8з' сћсћ ги1пд шеДег, Бепп ћбзе Мешсћеп ћаћеп кете Ше<1ег. в Даклем сам унапред већ претпоставио, да Абердар нкје „рђав човек." Даље сам зажелео да видим оне в и л е, што их