Стармали

262

„СТАРМАЛИ" БР. 33. ЗА 1887.

2. „Видедо" у својим подлисцама све пише о | Чекајте, чекајте. Нагазио сам ја још на два стиха у неким утварама, фантомима, привиђењима и т. д. Али том истом броју истога листа. Ево вам и та два стиха ко се чега највише боји, неће се убојати. ириде. А гласе овако: „Тако нијеСрбин, Тог ће земља клети" X. Најлепша је новост ово, да породица „вели- Богме је та наша земља врло нетолерантна, кад ког православног Србина ђурковића" већ почиње пре- хоће да прокуне баш сваког, ко није Србин (такав, као н. дазити на православну веру. Сад бар знамо од кога П Р- уредник „Н. Доба'). је датума и његово православије. Мајстор Лазар.

Није хрвач, Један жандар велики великохрват запитаће у Босни неког простог препростог Србина: „Је л' де, пријане, да си и ти Хрват?" На што му овај брзо одговори: „Н иЈесам, господине, хрвач, — него ти си ваљда што чуо о мојем брату, т а ј је на гласу хрвач; нема тога у нашем селу, кога он неби оборио. ВарЈача.

На шта сам ја опет нагазио, Пошљем ономад моју слушкињу, да ми купи сира. Она ми донесе. А сир је био замотаа у неке новине српски штампане. Нисам ни гледао какве су новине, али опазивши у њима два стиха, прочитам их. Та два стиха гласе овако: „Своје не дам, нећу туђе Ох имали среће уће." Окренем да видим какве су то новине. Кад оно, да опрости ваше лице: „Наше Доба" број 113. Ево вам, г. уредниче, да знате какву појезију воли „Наше Доба", Ако хоћете, можеге то и штампати, да и ДРуги дознају.

„Сервус!" Отишао Дашко у варош да купи лека за болесну жену. Кад пође напоље из апотеке, он рече: збогом! а апотекар њему: Сервус! — Дашко је вртио главом и на улици упита неког знанца шга је то: сервус. Овај, враголан, рече му, да је то здраво гадна реч. Сад се Дашко врати натраг, отвори врата од аиотеке и са прага почне апотекару враћати зајам овако: „Сервус ја и теби, и твоме б&би, и твојој нани, — знаш" — то рече, залупи врата и оде. Младмали. Н у т о! Зашт' не иде у цркву ? Питасмо грк-Васу Поред чаше пиве. „Не смем. Може нестати Путир или кандило Па да ме окриве." То је стари Васа Рекао, у шали Али, н у т о, ми се Нисмо насмејали. Андро.

„Шта радипг, Венијамине?" — запитаће га Кузман. „Ето чачкам зубе па ређам у хватове", — био је кратак одговор. „Та оно и то је {племенитиЈа забава него крстити јариће ; али зар ти немаш другог посла ?" „Немам него чуј па се „вознеси"! Сад баш читам у овој књизи о женскињама, па чуј шта каже: Да није Ева „речита" била, не би они Адама баш због једне срчике из раја изтумбали. Је ли да таЈ нема у себи естетическаго чувствителија ? Па онда шта још каже: Боље је, вели, и самог ђавола за непријатеља имати него злу жену ; ђаво те бар мучи сам, а жен. и њега зове у помоћ. (ал' није имао петље да се подпише). „Мани се сад тога; имам нешто важно да ти кажем". „Важно? ! — Аха онда знам шта је. Видео нас је валда који од г. професора, кал, смо ноћас кући ишли, па кад си ти сам себи, устајући из блата, шапутао: Кузмане, Кузмане, два пут сам те за свог века вукао из блата, ал ако се још једаред у њему нађеш, нећу те извлачити па да си ми рођени брат! — И сад нас валда (што 'нај каз'о) зову на „решпект"." „Та већ теби је увек до комендије; луд сам био...," „Даклем био си луд ; па добро. Ал' онда ми бар не мој (што кажу Швабе) „извијати баке", него кажи шта

хоћеш и то гледај да буде укратко па без смисла, као обично." „Ја до душе, нисам био у таким приликама, ал' знам (из искуства) да се о таким стварима обично са страхопочитаниЈ 'ем и онако из далека почиње; но овог је Венијамин с очију збунио, за то је он сиромах одмах и пре. шао на ствар. „Познајеш ли ти ону госпођицу што је код мајстор Сепике у квартиру ? Зашто се сад Венијамин био убезекнуо, и за што му је било то неправо — не знам, ал' само толико знам, да му је било неправо ; и сад је настала била једна подужа пауза. Он се у први мах, ниЈе овамо ни онамо, него баш збунио, но брзо се новрати у оно његово старо, злобно смешење, те поче : „Е, гле ти тебе! —Знам, како је не бих знао. Баш пре неки дан идем ја онуда па, ко човек, од комендије намигнем на то твоје сунце (због кога сам се ја онда ваљано ознојио, па мал' и лишајеве нисам по леђи добио,) ал' онако фино — пикант, ал' она тч једва дочекала, па на мене са свим ординарно, с обадва ока. Ја онда као паметан човек, побојав се за своју грбачу, знајући да оне калфе Венцл, Францл и т. д. где је она у квартиру, не спадају у етикетне и милостивне људе ; а спазивши једног, који је провиривао кроз сеплов