Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 34. ЗА 1887.

271

А што народ онамо од нечега бежи ? . . . Јадни Гаја, ено га . . . мртав пијан лежи ! Др. Казбулбуц.

Брња, бара, кључеви. „Покојви „горки Павле" био је пре буве у Новом Саду трговад. Дућав је имао у дувавској улици. Авлија му је била окренута бари варошкој. Он је имао обичај да научи свога шегрта, да пре него што оде спавати ова три посла уради: 1. Да одреши псето, које се звало Брња; 2. да закључа капију, што је ишла на бару, и 3. да унесе кључеве од дућана и осталих стаја њему — господару — у собу, и кад је то све урадио, онда тек да може ићи да легне. Да не би пак шегрт које вече заборавио што од она три посла да уради, то је господар Павле названи „горки", научио сваког свог шегрта девламовати ове три речи|: „Б р ња, б ар а, к ључ еви !" И тако чим „горки Павле" дигне прст у вис, онда је шегрт брзо морао да викне: „Брња, бара, кључеви", а тако је бивало свако вече, чим шегрт уђе да господару нреда кључеве, а тиме је доказао, да није ништа заборавио. Тако је то било у старо време, дааас већ више нема ни Брње, ни опих кључева, само је још бара остала на своме староме месту, и како је непрестано шибају врбе и врбице из оближњег врбака, то је, да бог-ме бара наша знаменито и порасла. ја осведоченог краснодушија вашег — почитатеља, и на зивајући са уживленијем милости ваше нешчесним обожатељем, с глубочајшим почитанијем јесам и остајем молећи вас за вашу мени најмилију и безцениму љубов; вас у уму, срдцу и духу имајући, носећи и љубећи, само за вашом љубови чезнећи и ва вама као худ трчајући Венијамин. „Венијамине, то док добије мора се растонити!" Он ми сигурно то није веровао, јер иначе не би јој ни послао; ал' наставих ја: Сад нек с' блиста у чаши руменике сјај. .! јер: „цео свет нек зна да је љубиш — ти." У то дође баш Кузман, који, да бог-ле, о томе није смео ништ знати и ми одосмо на „чашу разговора". Да смо се тако јако подобајет ил' боље рећи не подобајет „изразговарали" о томе неће нико сумњати (кромје безумен). чим чује да ја нисам ни приметио кад су се њих двојица изгубили, а кад сам то приметио још сам био толико паметан да сам увидео на казао: „дође доба да се иде — кући". Кренем се дакле и ја и то разуме се „и без збогом и без опроштаја", ал' чим сам онако угрејан из бирц...хтедох рећи чим сам из онако угрејаног бирцуза изишао, приметим да почињем губити „јестаство говора". Дуго

Мојој драгој, „Да ти на сат купим ланчић око врата? . . , То буђелар брани! те се мисли мани! . , Али ако желиш боље што од злата, а ти брже руке м е н и око врата, па ће нам се рајска отворити врата, где је срећа веља, и без ж у т о г злата"! Др. Казбулбуц.

Досетке, наивности и др, из дечијег света Мој пријатељ Н имао чир на нози испод колена; морао је да меће на њега кашицу и да га превија. Тако је радио два дана, трећи дан рече: ух ала ми је тешко сагибати се!" (дебео је човек). То чула његова мајушна ћерка Евица, пак ће рећи: — Тата, ја ћу теби ногу везатн. — Па аде, чедо моје. — Е, ал нећу сада. — Да каде? — На оцеве. (

Ленчица ма да је имала већ четир године, још је једнако у место: ћ говорила ц. Синоћ је била нешто зловољна, нико није могао да јој угоди. Мати је запита: — Хоћеш ли млека !

сам ишао и кад сам се осврнуо, опазим — да сам се заиста мало одмакао од бирцуза. Онда сам први пут осетио шга је „права" побожност. Чаробни звуци од звона баш су се утишали.. . Свеће у цркви као да и саме знају да су у цркви тако побожно гору, и баш кад ми лаки ветрић донесе бујни мирис од тамјана, а тихо као из далека разлеже се по ноћној тишини стара аријав ил' ме љуби, ил Ј ме се окани!" Е, то ме је тако дирнуло да нисам могао даље да идем. Седнем на један камен и почнем мислити који је то глас? Мислио сам и мислио и на послетку — нисам ништ смислио, за то почнем певати: „зашто да се ја бринем, зашт' да се печалим?.." и то у „јаћ-молу" ал на једаред чујем где неко сасвим јасно викну: Јеси ли ти Павеле? То ми се име учинило било доста познатим, за то га и зовнем да дође к мени. Кад је дошао видим ја да је то један мој колега и да се и он „начупао" од прилике као и ја, а кад сам му разјаснио зашто сам ја управо сео, и он се страшно „разнежио" па сео до мене. Сад почнемо претресати политику и — сложимо се у томе, да је од куће до бирцуза много краћи пут, него од бирцуза до куће (и тиме да бог-ме доведемо инџинире у неприлику). (Наставић* се.)