Стармали

288

„СТАРМАЛИ" БР. 36. ЗА 1887.

II. Сгурио си се, као два вовца у кеси! Ои ћак4 (Исћ гизаштеп декгитт!, лухе гл^е! Мипгеп 1 т Веике!!

III, Не вредиш ни по потуре! Би 1)151; ке1пеп ћаЉеп НаШ1цгкеп тегШ!

IV. Пера Анђу кује у звезде1 Бег Рега зећтшЛек сНе Ап(Јја Јп сће 81;егае.

V. Ј се одера вичући за тобом ! 1сћ ћаће гшсћ аћ§ећа1§(; ћГп4ег (ћг 8сћге1еи<1!

VI. Кицош Мата и балави ђура. 81и4гег Ма1а ипс! с1ег го4г1§е Сгјига!

VII. Иди ти, човече, лепо у шевин далак! бећ с1и Мапп зсћбп ји (1ег Бегсће МП2уегћаг1 ;Ш1§!

VIII. Пала књига на два слова! Ваз Висћ 181; аи( -шв! Висћзкаћеп деЈаПеп!

IX. Девојка је момку прстен повраћала, . . Баз МасЈсћеп ћа!; (1ет Вигзсћеп (1еп К јп § егћгосћеп Др. Назбулбуц. Ја Марија ти Марија, ' Дошла Шокица Марија пред икону матере божије, па ће рећи. „Ја Марија ти Марија, па смо си глих, ја имала је'ног сина, ти имала је'ног сина па смо си глих, твога сина распели мога обесили па смо си паки глих." Љ-о. добио писмо од Венијамина, који је дотле већ увелико био — писар. Да сам се пак возрадово радостију велијеју зјело, о томе тек неће нико сумњати, и с љубопитијем почнем читати: Мир у твоме срцу буди! — ако си т. ј. жив, а ако ни си, а ти ми јави да ти више не пишем. Давно је то било кад се нас двојица упознасмо или боље рећи кад је опо нашла врећа закрцу, те у заједничким приликама (и неприликама) оне лепе дане (како кад) проводисмо. Ја ти живим као „мали" бог. Имам 25 форината месечно ; за кост и квартир плаћам (т. ј. требало би да плаћам) 18 форината, за веш 3 форив <*, а оно друго ми све остаје за хаљине и на пиво. И пошто је сав изглед да ће ми тај живот брзо постати досадан, то сам тврдо наумио да се оженим. Ако испадне као што сам ја наумио, биће ти то, Павеле, једна ленота. Добићу 800 форината и ући (овако празан) у пуну кућу. Осим тога натарош је стар а близак им род па — знаш како је! Ако буде што год, ти ћеш бити први позват као пустолина — хтедох рећи пустосват. Иначе знајући (из фи-

Из „дешперата," Љубио сам, грлио сам Дјевојчицу белу Лепше није, слађе није' У целоме селу, Једно само не ваља јој; (погрешка је дерна) Није могла за дуго ми, да остане — в е р н а! А ја јадник, куд ћу штоћу ? с' тешка „дешперата"!! . . . Обесих се ! ! ! (Вера и Бог) — — — другој око врата !! ! Др. Казбулбуц.

Паметнији одговор него питање Неки учитељ имао је пасију да пита ђаке и оно што не би било потребно питати, али он је волео да довчди ђаке у забуну. Једаред рећи ће. У читељ. Ти си, Лазо, сад баш рекао, да је бог свемогућ. И ја велим да имаш право. Па кад је тако, може ли бог учинити да двапут два буду пет? Лаза. Може. У ч и т ељ. А како? Лаза. Кад још један дода.

зике) да не ће гром у коприве, нећу ни да те питам је си ли здрав. Твој Венијамин. И заиста после месец дана ја сам био позват у свагове. Како сам тамо провео држим да би било са свим излишно приповедати, а не знам баш ни да ли би умео све исприповедати. То само знам, да смо нас неколико седели за оним асталом у сватовима, за којим се обично — док се за оним главним једе супа — пева већ увелико „многаја љета". Знам још и то, да су ме у сватовима молили, кад сам им ово приповедао, да то пошљем у „Стармали" и да сам им обећао да ћу то (а пре а после смрти) урадити. А осим свега тога знам још и то, да сам, кад приде оно кончина нашем тродневном и троноћном увеселенију ; кад сам стиснуо младину белу ручицу и кад ме је неко опоменуо да сам се са младом већ трипут опростио а ш њиме још ни једаред — последњи пут уздахнуо, што нису мене били истерали него њега. Од то доба нисам више никад пи за ким уздисао, (а тешко да је баш и за мном ко год). Во Сиоње, на дан преподобног Цвангурија. Пошунгуц.