Стармали

18 „СТАРМАЛИ" БР. 3 ЗА 1888.

Пусти, боже, ил зажмури За час мали, Да ја уђем где зборишу Радикали! Па ја да им запоновим Старо поље, Да их гурнем ј а до слоге. — До ђавоље. Да изврдем мис'о моју Тако смелу, Да угасим светлосг њину У „Виделу Жеља ми је накложарна, — Снага слаба То да могу, љубн'о би ме Роми даба." Тако ђаво моли бога — Зна шта жели. Радикали, либерали, Чујете ли ? — — - и1). ИФАЛШ®*АЖ. " Продано перо, (Свршетак.) Него, јесте л' чули моји тићи красни, на што вам из уста тај задах ужасни, што 'но као самрт вашим гредом плази? За што ли вам, море, тако смрде трази, као да сте дошли из кужних крајева, где сунчева светлост нигда не доспева ? Да се ниете дигли, к'о рој љутих зоља, да ширите отров преко наших поља? Еј, та зар вам другде местд не бејаше, већ би и то мало сиротиње наше, то малено, слабо у повоју дете, зар би и то, болан, да нам отрујете? Но нећете, вала, док је главе живе, док ја овде судим и праве и криве. И ево се тврдо заричем пред свима, да од селе ираштам свима грешницима : праштаи разбојнику, јер га нужда тера, да с' од умна створа претнори у звера ; праштам убицама, кој' се смрћу свете и оцеубице нек нису проклете; праштам тврдицама, шкртим тврдокорним ; праштам и немарним и духом уморним; праштам прељубнику —- ма да не бих прош'о? има одговора и његовом „За што?"; праштам и ленивцу, што у хладу лежи, те Богу и људ'ма и природи греши; праштам паликући, што руши огњишта; нраштам тиранима, с ко.јих свет пропишта;

Политични преглед. Кад човек после божићњег и разног свечарског мамурлука ванрегне свој ум и потруди се да се колико толико разбистри, да молсе бацити поглед свој на данашњу политичку ситуацију, а њему прво у очи падне неки европски шпитаљ сависоким болесницима. Ено н. пр. Бисмарка дирнула чап —, хоћу рећи капља ; немачког престолонаследника боли грло; нашег ратног министра морали доктори да оперирају; Черна тоњи је најгоре прошао, јер је умрво, па оживео; сина хинеског цара лечи енглески доктор; Герман шиље болеспе божићне ноздраве са обале егејскога мора, — даклем морске поздраве; Јота Грујић има такођер носла са неким „Вебсћ-игегчР-ама, т. ј. са „№сћ^ке^зћезсћАУегсР-ама; Милан Грозни постарао се већ и за тестаменаг (али не за свој, него за — Германов), — и тако сада цела Европа мирише чисто на кар-бол и сва је уфачлована и рањава, јер као што рекох, почињући од Бисмарка, па све до Милана Грозног, све је нешто болесно, кљакаво, сакато, и тако ми Ев-ропа изгледа као неки убоги дом и завод за изнемогле. Тако смо ето ушли у нову годину. Нова година је иначе лепа, радосна ствар, само има вам она и својих непријатних страна. Јер праштам славољупцу и на част му слава; праштам и пијанцу, што ум понижава; прашгам клеветнику, том измету света, јер и над тим сметом има горег смета; праштам за сад свима, и слабим и злима, ал' не праштам само вама зликовцима, јер таквоме греху, који душу пије, ни на страшном суду опрошгаја није! . . . .... Знам да праштам оном, ко је плитке главе, који није кадар ваћи стазе праве, кој' са тешка јада и глупости клете силом обезуми и пута, помете, кога зао удес и несрећа гони, да по мраку лови, да по калу рони: јер ако ј' и склизн'о, ако се и дави, дави се он један и о својој глави. Ал' престаје милост, нема милосрђа, кад се тиче оних одређених р1>а, који целу земљу на брњици вуку, а смеју се нашем болу и јауку; којима је ближњи мање него псето, јер им ништа није зазорно и свето; којима је небо разум бистар дало, ал' срце пилеће, тричаво и мало; кој' су своје знање туђим знојем збрали, а за свој га рачун под најам издали; који служе сваком, ко их боље скрби, и чешу се тамо, где их и не сврби ; који род свој руше силом свога дара, а род би им дао и славе и пара, да у туђе нису застранили јато, да им је поштење од природе дато; у којих је воља, што до краја тера,