Стармали

1=7" Х31ово2л:е Оа-дзг ±0. ^ебрзга-ра, 1333. „Стармалг" излази срипут месечно. Годишња цена 4 погодишња 2 ф . — на 3 месеца 1 ф . За Србију и цруге крајеве: 10 — 5, — 2 1 /» динара или франка. — Власник и одговорни уредник Змај-Јоваи Јовановић; Издаје штампарија А. Пајевића у Новом Саду рукопиеи се шиљу уреднику (Ог. Ј. Јоуапоујс, ! «• п Негпа1кег (т0г1е1в1га88е, Мг. 9.) — Еретплата и све што се тиче администрације пиље се штампаркји А. Пајевића у Нов. Саду, ј»з Србије књижари ВаложиЕа Београд и Ниш. — За огласе плаћа се 6 новч. од реда.

Телеграфски де пешке. Из Бугарске. Ви сте без сумње радозпали да чујете шта је са принцом Кобургом. Он само чека да све жице нонуцају, па ће вам онда телеграфпјукнути. Одговор у Бугарску Нека пуцају жице, само пека буду здраве принчеве ножице. Бисмарку је бугарско питање хекубасто, — ал дапас сутра може му бити још хекубастије.

Шта вели „Вр, Доба" о сабору, „Ирво сабор нек се каје —" Тако вели „Вражје Доба," Та срамота ср:;ске штампе, Та грдоба. »Прво сабор иек се каје, Нека пљуне сам на себе, Па тек онда о састанку Питаће се — има л' требе. * Али сабор није човек Који склизне ил се прода; Он је чувар наших права, Оо је израз целог рода. Око н>ега ветри пире, — Он је миран, па не стрепи. Ако му се замка баца, На њега се то не лепи. А кајање не сврће се На србинска светла лица, Оно тражи Анђелића И његових улизица. —д—

„Треба ли народу политика?" Да је друкчије питање стављено, да се н. пр. запитало: Треба ли влади, или г. жупану (народна) политика, — на то би питање брже знали одговорити, Брже него што је конфискована књижица, која грчки. паслов носи. Ову је књижицу појела помрчина Хоће ли се помрчина тим залогајем заситити, те ће се од њега можда и угојити па и пукнути, — или ће јој тај залогај можда тек апетит отворити, те ће таки за тим да зине и на оно, што није баш Јаша Томић иаписао, то ће скоро видети ко жив дочека, — а ко жив не дочека неће ради тога љубопитства враћати са онога света. У Угарској истина има закон, који вели да се писац за дело своје може на одговор повући и казнити, али да се злонамерни писац на миру остави а књига да му се на робију, на батине, или на пост осуди. тога у закону нема. Но можда је то нека нова привилегија Србима којима сунаконту равноправности њихове старе пр ивилеги је укинуте. Ова књижица, ма да није на јавност изишла, за то је ипак нека јавна гласила аеатемишу, и ти листови онда више наличе тајним повереницима него јавним гласилима. Они већ и то знају да је писац те књижице „дозрео за ариште" (то би мало рано било, јер ено стари кукуљави свештеник словачки, Хурбан, „дозрео је за ариште" тек на неколико дана пред смрт, јер се тек пред смрт сетио, да ће јавноме мнењу љубав учинити, ако који акт фалзифицира) Но кад се о забрањеној и нечитаној књижици сме говорити онда ћемо рећи и ми коју о тој теми. Треба ли дакле народу — — Али не, — прво да се запитамо, ко је то народ?