Стармали

26 „СТАРМАЛИ"

Наравно, ту је пре свега интелигенција, доктори, новинари, ту је свештенство, ту је трговац, Треба ли даклем српском народу политика? Не треба. — Хоћу рећп: треба. — Хтедох рећи не треба. — Не не, збунио сам се: треба, — и тако би се ја могао збуњивати и исправљати, све донде, догод траје оео изузетно стање, које се на нас највећма изузело, па ни најлојалнији полицајац да ми не укеба последње речи. Али ја ћу да покушам мало друкчије. Да интелигенција, новинари, посланици имају права на политику, да им даклем и треба, то им ни Јаша Томић не може одрећи, — шта више има данао посланика и у Пешти и у Загребу, којима политика ванредно јако треба, — тако да бев ње не би могли ни живити, Но ајдмо даље. Треба ли трговцу политика? — Не треба њему политика да је сиатра као робу за продају. Нити му треба политика, да читајући дап и ноћ Лојдове и разне Пресе заборави на своје муштерије и тефтере. — Али и њему т р е б а политика бар толико, колико човеку требају очи, кад путује путеи где је и десно и лево ископано сијасет јаруга. Треба ли ковачу политика? — Не треба му политика, да ради ње по биртијама маљем људима главе разбија и своје им мишљење улива, — Али и ковачу треба политика, да се тргне одскочи (и доскочи) кад на њега дигну онај велики маљ, који би хтео да утуче и њега и његову децу, и њихого име и њихову свест. (Сваки ковач треба да је бар м.?ло и своје среће ковач.) Треба ли берберу политика? — Не треба берберу политика да муштеријама својим набија уши са оним што је читао у којим новинама. — Али и берберу треба политика, бар толико, кад би га позвали да обрије којег архипастира, да таки зна кога треба бријати. Треба ли кројачу политика ? — Не треба Ш ® & ЛЖШЖ& Жа 0 прстену, цревео а. т. . \ Усљед пријатељске препоруке вештог Једног проводаџије укебао сам једном себи невесту са 10.000 фор. Ми се узајамно заволесмо, јер колико сам ја са леио\гом оскудевао у толико је она са старином и кривотињом својом мене надмашавала. Њен новац и моје звање лаћАанско у резерви беху једине пријатности, које једно другоме пребацивати могосмо. Амалија ме љубљаше са свим жаром четиридесетогодишњег многократ презреног срца а ја сам уживао у складности њених сребрних светлећих се преимућности. Кратко рећи ми приличисмо једно другоме као песница на око и прстен нам би одређен за велику среду. Ја сам се у славу тога вечера од главе до пете поновио, Врхунац краснога мога одела беху нов пар лакованих чизама. На жалост беху ти ножпи футроли, који се тако сјајно светлише и господски шкрипаше, кратки и тесвц за мене, али нисам имао каде да их враћам ципелару,

Р. 4. ЗА 1888. њему политика, да баш оп кроји евро^еку карту и капе разним министрима. — Али и њему треба политика, да се у друштву и он одупре, кад ко хоће да му кроји очевину или дедовину, моралну или материјалну. Треба ли крчмару политика? — Не треба њему политика да код њега кортеши потроше за један дан 50 бечака пива (а после да му не плате).Али треба и њему да разуме политику, бар толико, кад се посланички кандидат попне на стол и стане развијати свој благодетни програм, да онда позна и разликује чисто випо од бућкуриша. Треба ли бостанџији политика? — Не треба бостанџији политика, да због пепреотане политике пре времена обере бостан. — Ал кад је томе време онда треба и њему политика, бар толико да не бира сваку бундеву за општипског кнеза, или какву трухлу тикву за патароша. Треба ли ратару политика? — Не треба њему политика, да баш оп сам решава о рату (ма да је ратар), — Али толико политична ока треба и њему да разликује кукољ од чиста жита, — па да- се он у друштву одупре мало, кад ко хоће да му пограби сво чисто жито, а да му наметне сам кукољ. А треба ли „Стармалом" политика ? — Стармали није политичан лист — не треба њему политика, да њоме иде трбухом за хлебом (или за печењем субвенције), — Али и њему треба полптичпог характера, да мало зазиру од њега сви, којима или већ данас није савест, или бар мисле да је неће моћи дуго чисту сачувати. Амин.

Како је ваше часно име? Један чиновник запигаће један пут једног сеоског попа у Восни: „Молим, како је Ваше часно име?" А поп мислећи да га пита за крсно име одговори му онако у двије ријечи: „свети Никола ! Варјјача. јер шегрт их је донео тек онда, кад би ни *већна прстену бити ваљало. Морам вам признати, да сал се дивио малим и танким мојим ножицама у тесним чизмама, чиме се немогох у обичном животу своме баш подичити. Далеко беше куд сам наумио, те се пожурих и кад стигох жељену мету станем се уз степенице пењати. Ту дођох до сазнања, да осим два ок , која имам на глави, осећам здраво још десет нових на свакоие ножноме прсту. Као на јајима ходећи шуњао сам се преко дворане и по лаком поздраву сурвам се у празну столицу поред Амалије, која ме са јасним нестрпљењем изгледала беше. Кррр, опружи, мало ваљда постарија столица све четири од себе, и ја брзо падах на траг и као што веле „утопљеник се и за сламку хвата", узех с једном руком крај чаршава асталског а другом моју невесту, те срушим све доле. Гунгула постаде ужасна и мене окупише разни печењски и компотски сосови. Моја невеста наравно, падне са страшним узвиком у несвест, маневар, који би и ја најрадије подражавао, кад неби као частник војничку своју част морао да очувам.