Стармали

38 „СТАРМАЛИ" БР. 5. ЗА 1888.

Ал кажем, да сам ја то за слепца правио, (а овамо све копа ногом ) Дакле оћеш продати ил не ? запита га^још једаред купац. Па што му драго, оћу и погоде се. Кад је дошао кући, скупе се комшије да виде кола, па како који види одма нађе мане. Види напослетку и господар да ништа не ваља на њима, (осим што четир трага 'нраве кад повуку.) На послетку ће један приметити : нису та кола у једном селу прављена; — на што се сви слатко насмејаше. Та није он крив који је правио, рече господар, јер добро је каво, да је за слепца нравио, а ја сам тај слепац. Ђ.

Смеј и суза, Кад сунце сија а киша пада, роди се, кажу : вештица ! То чудо може чинити дневно, и моја мила снашица ! Јер кад се смије, у оку плавом трепти јој бисер сузица! Љубисав,

Звиждољке, Дошао један Шијак у дућан, те између осталога купиће и деци звиждољке од шећера. Има вели, 13-торо ун}чади, па ће купити 12 жвиждољака, а 13-ту ће добити приде, као што је и иначе до сад добијао. Калфа му рече, да купи 14 звиждољака, јер је 13 несрећан број. На то ће Шијак: А на што ми 14 звиждољака, кад имам само 13 унучади." „Е па ону чатрнаесту можеш узети ти" рећи ће калфа, „па седи међу унучад, те и ти звижди с њима." Жеравица.

Зашто не купе звоно? Кад су оно о окупацији поврвљели солдати у Босни ко скакавци у Мисир — свакаквијех се чуда догађало у Босни. Солдати, ко солдати, покупљени из сваког краја велике Аустро-угарске државе нијесу никад виђели Турчина ни турске џамије, па кад су дошли у Босну чудили се и деветили свему. Тако ти један солдат слушаше ће сваки дан хоџа са џамије окујише; то му бијаше чудновато, па ће ти један пут упитати једног Србина: — А, бога ти коншија, јесу ли ово Турци како богати ? — Јесу, а шта је? припита овај. — Та, кад јесу, што не куае једно звоно, већ се сваки час аењу на џамију аа вичу ! Варјача.

Досетке и наивности и др. из дечијег живота Играла се Дара и Јова с картама. У један пут залармаше па ево их мени. Свако носи по једну карту у руци : Дара „даму" а Јова „долњака". ,Ј ли, да је ова карта јача од Јовине?" „Јесте, наравно." Рекох ја. „Али баш није!" опире се Јова „на мојој карти је м у ш к и а на њеној д е в о ј к а " Ваљда је баш моја јача !"

„А куд си се ти тако подигла?" запитам неки дан малу девојчицу мог суседа. „Нисам се ја подигла. Ја нисам Шокица."

Кад је мати оставила малу Десу код нас у гостима, рекла јој је да не сме никад плакати. Ми смо једне вечери седили за столом у соби и доста живо разговарали. Деса је спавала у постељи близу нас. У један пут се пробуди, па ваљда јој? жао било, што је она сама изван друштва, поче да плаче. Ту се сети материних речи па ће онако кроз плач : „Ја не би платала, али сузе иду саме." ПоКуПИО јуј ј_ј, Дошао мој брат од тетке, мали ђурица к' нама на село у госте. Допадне му се како сва наша сеоска деца иду боса те изује и он ципеле. Једног дана падне киша и мало захладни. Моја мати рече му : Обуј, ђурице, ципеле, на пољу је хладно, могао би назебсти, па шта би ти мама рекла, кад би кијао. „Па рекла би ми : наздравље !" одговори ђурица, Љ — о.

Чика Панта. „А што чика Панта по цео дан дрема? ваљда мисли јадник како среће нема" ?! „„0, та није; он вам и дан и ноћ зева; јер га брига уби али — дваест лева!* а Др. Казбулбуц. Берна копија једног писма,*) Либер Гајо ам Кордон! Их хабе мих фор ајниген таге мит дер Јока кирхенмесиг бевајбет, — даз дир нихт унбекант унд шмерцлих блајбт, вил их хир але Церемонијен фир евиге бешрајбен. То је тако било, мајпе Небенлигенде ист бис дур обиген Катастрофе 17 Јаре геалтерт, дас махт, дас си фон инвендигер Лебендикајт ист. Их хабе ди Јока дурх ден леблихен Региментс-Бефел мит ден Фиштанде дем Гренцхаузе ајномунирт, вајл си кајнен Фатер унд Мутер хат, сондерн ајне Вајзе ист. ') Само што је оригинал иемачом словима писан.