Стармали

.СТАРМАЛИ" БР. 12. ЗА 1888.

Него ја заиста не знам, зашго су нека браћа из Србије нодигла ларму на Христића, као да је он, боже ми опрости, свиреп. Ето смо не давно читали, да су радикали најмили 5000 Црногораца и Арнаута, да убију краља Милана. Чак су пештанске новине донеле и имена неких виших чиноввика, који су руководили ту заверу. Све се зна; свему су тачно ушли у траг, јер иначе не би то све читали у будимпештанским новинама као „поуздану вест". Да се таква завера пронашла ма у којој држави у Европи, свуда би ти „виши чиновници" до сад били у тавници, или чак и на вешалама, само у Србији тога не видимо. Христић је толико добар и благ. да он тим вишим чиновницима није рекао ама ни толико: „Поштована браћо и господо, по моме скромном мишљењу није вам ваљао посао". Ајак! Он их пушта да пију мирно код Коларца у Београду пива и једу нуз то пршуте ... И сад нек каже ко, да Христић није и сувише благ министар полиције. У осталом мора се признати, да му у томе иду на руку и будапештански листови, који су сазнали вести о завери. Да је пронађена завера то су забележили из „сигурног извора", вође те завере именовани су по својој „новинарској дужности", а што се кривци не казне, томе се и они чине невешти. Но нисам ја овде потегао да пишем само о Христићу. Треба и о Герману јавити какву пријатну вест. Чујте дакле: На пресветли празник Христова васкресења одоше неколико одборника карловачке општине, да че-

ститају Гсрману ускрс, Међу њима био је и Младен берберин. Чим уђоше у салон, Милан Димитријевић, који је требао бити словослов, накашља се најпре, ал Герман да не би слушао лажи, поче први гОБорити: „Христос васкрес господо; честитам вам светле празнике и желим да их у миру и љубави проведете, заједно са вашим женама и вашом милом дечицом..." „Гавним начином! И ми то све вама желимо ваша светост" — умешао се Младен берберин, који није могао више ћутати. Многи мисле, да се ту Младен берберин мало непромишљено затрчао, ал у ствари је можда његова жеља била ипак сасвим умесна. +

5 шс 1 репзтшг!:.

Нешто сувремено, Питали једвог чивутског новинара. \Уаз 151 СоШ? А он одговори: N11! Оаб 151 СоШ: С ггцј Ч с Огезкоук' ^е.5Јап1П Ога§а5еУ1с Оа5 15{ Шг ипбеге РоП^к шећг а1з Оо1(1 луепћ Бадава! Чивутин има вица; и он гледи ствари са свога гледишта, а не са туђега, као на пример али тај пример ја не могу препоручити ни једном народу, за то нећу овде ни да га наводим. Но кад досетљив Чива вели да је то Оо1с1, онда је то можда и за Србију зла-то(лико), да се на то

ШФддшетжж. Мајстор јојин дуд. Волшебио збитије, које се збило, збнва се и збиваће се. Тамо на сред села, где се крсте пути, где се срца гасе, а разум се мути, у великој крчми „код зрикавог мачка" крај столова седи дружина јуначка. Скупили се тамо, где их случај сврн'о, да утопе јаде у то море црно, што се вином зове, јест' тако се зове, ма да није вид'ло лозе чокотове. Састали се знанци после трудна зора, да разгале душу чашом разговора, да о своме трошку туђу бригу воде, и да чују свецке новости и згоде, па да мудро реше — тај их терет бије —, што „Јевропа" јадна јогг решила није. — Пијуцкају. седе, блену и диване; та ко и да ради у „заветне дане", кад за такав преступ само небо кара? кажу, тако веле предања им стара. Неки неког нуди, неки неког мази, а некога ено, подузели врази, те се јунак диг'о на ноге лагане, па рукама млата на све четир стране, к'о да муве лови, или неком прети, да ће да га згази, да му се освети! И сеоски свирац — стража незадремна,

вазда пићу орна и на ларму спремна удесио гајде, па дува и стеже, а умилни одјек све се растолеже по мирисној гужви прашине и дима. где по нешто, можда, и ваздуха има. Неколико чаша, а више бокала, с таванице жмирка светиљчица мала, око п>е се мота облак дима љута, па се час занија, часом заколута, к'о егава мис'о у пијаној глави, кад се часом прене, а часом застрави. А тамо у куту грчи се и пати, к'о анђелак божји (из раја прогнати), трбушати крчмар, риђобради Чива; па чкиљи и пази — пази, шта се збива, па чим који оком, одмах журно крочи, па трчи, па носи, па двори, па точи, а блажен му осмех у душу те боде: „Тако, само тако, магарећи роде!" .... Ај, та није шала, враг им њиној баби, овде ти се, Чиво, баш љуцки конаби! Оно јесте. пиће, али су в људи пију као дуга, п '1аћају к'о луди, а међ' њима прва муштерија твоја, главом мајстор-Јоја. Него што јест, јесте — враг је и тај Чива! Он ти своје људе пази и поштива; штује их, дабоме, штује као нико, а на зле је гласе већ' одавно свик'о,