Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 12 ЗА 1888. 91 /5««««вв«в««5Ф©9фв<^?«96^>в9«««9вфвфе©в«9б$«?««вФФ9в©вффеф 9 в©в^5<

може узајмити још који милион форината на грбачу народну. Кад се здраве, снажее и способне војсковође гурају у пензију, њима се тиме даје прилика, да се брзо одморе, — а пензионом фовду опет даје се неприлика, да се брзо умори. Одмориуморто су два контраста. А кад се контрасти споје из тога може и да се што л е п о ради. А што год може бити лепо, не треба унапред ружити (као год што не треба ружно лепити, јер ће

само да недепи).

Ћира. Краљ Милан баш воли промене. Ето за кратко време после Сливнице колико је променуо министарства од свију могућих боја и комбинација. Спира. А зар се не боји краљ да се народ може угледити на њега, па баш ако и не заволи честе промене, а оно бар да

вако: Док је главе биће каплара. (И [делом је доказао, да је заиста тако). §. Христић није нашао за вредно ни да се представи скупштини. А могао је доћи да гвоздепом песницом ударп о сто. Томе се бар „Стармали" од њега надао.

што је капла-

Највећи је грех прошле скупштине, викнула: живео народ! Но пошто ни хиљаду ра неће створити таку скупштину, која би викнула: Липсао народ! то ће сад чича Христић владати без скупштине. А. Па докле ће владати тај чича Ник>ла? На то је лако одговорити: Владаће док опет не падне, или док се уставност опет не д и г н е.

покуша једну. Ћира. Ко можда и боји, окуражи.

велиш једну, ал за то је и отишао

једру. Е па он се на пут да се мало

П у С Л И Ц е. О. До сада је била пословица: Док је главе биће капе, краљ Милан је ту пословицу "

сад поправио о-

6. Дуго ће се запамтити ова година, кад је ђурђев дан пао на велику суботу, а краљ Милан по други пут на Николу Христића.

Ономад у Београдским црквама први пут на служби није споменута ни краљица ни престолонасљедник. Ако се Христићева лојалност тако почиње, онда знамо како ће се свршити.

не мари шта завист по селу испреда, он се лепо лржи свога доброг реда, па на сву ту пакост неће ружно рећи. Но треба ли коме у иомоћ притећи ? Не питај га, брате! и сам ће ти дати, нити пушта шале, кад се кога лати, јер их љуби — љуби к'о рођенчад своју али ипак никог као браца-Јоју. Та и није чудо — познанство је старо! Често му је срце . . . не! . . . . кесу отвар'о, а та танка веза много чвршће спаја, од свакога другог срце-завежљаја. П'онда што је главно — никад таква госта Јер кад Јоја почне, незна шта је доста, а то баш и јесге јуначина права, кој' не пије две три, па одмах цркава, већ што више пије, све му више свити, ал' не свиће никад, да кући похити, већ што дубље, дубље у ту маглу сињу, јер да види кућу — попио би и њу! Ех, да знадеш само, мој Србине мио, шта је мајстор-Јоја — (мани шта је био !) та да знадеш само како ли је зсран, па како ли мудар, како разговоран ; дочек'о би с њиме три сванућа бела, јер нема ти Јоје у сто седам села! Некад су га 'нако, по „адету" старом, Звали „мајстор-Јојом', па и „господаром"; ал' од кад је стазу наступио нову,

Од тада га, канда, никако не зову. Некада је био мајстор прве руке, живео од своје од зараде пуке, а што Јоја скроји — ох, таква одела ни пашина мајка још није понела! Ал' што скроји — скроји, него што га шије! Ни падишах, ваљда, боље поно није! Некада је био, — ах, појмови клети! био поштен мајстор, а сад точак пети, пето трчи-коло у живота коли. Али шта т чини! Зар то да нас боли ? Завидљива света наћићете свуда. Није био поштен, већ је био луда! Та ко ти још данас на поштење гледа, кад за такву робу Чивут ништа не да? Да, време се мења, а у њему и ми. Огњиште живота под носом се дими, дан за даном пада у гвоздењак стари, а варјача-случај муља их и вари; па се многа мис'о, што нам срцу прија, многа се лагано временом искија, а бућкуриш онај, у срцу у глави, од тог се још већма — већма очађави. . . . Н. Било је то једном у изборне дане. У село се слегле главе одабране, Скупило се света и доброг и злога, да на сабор шаљу заступника свога,