Стармали

„ СТАРМАЈ1И" БР. 12. ЗА 1888. 93

јер шапе смрти зенице ти крију, ал' сузе, ето, сузе током лију. Много их горих оплакано тако иа како не бих ја за тобом плак'о ?! Та знам те јоште, кад си био мали ! Ружно те онда, врло ружно звали, ал' ти се духом изнад тога диз'о , па све си мирно прогутао, из'о, сав гад и покор, што га код нас стече; и никад једне противне да рече, већ увек ћутом жмурећки си прим'о, увреде такве да ти наносимо. Ма где те метли и ма шта ти дали, ил' ружну рекли ил' те миловали, ти вазда ћутиш —- ћутиш из начела, велика душо још већега тела! Малеп је обим твога плодног рада, па ипак, кол'ко предебелих нада на твоја обла полагасмо плећа на то пас овај кобни призор сећа. Па какав удес ?! — Твоје власи златне красиће салон господе нехатне , слушати снове девојана млади' и нежан излив брачне горопади! А уди твоји и утроба твоја и мека кожа, најбељега соја, доспеће горе у „музеум" мрачни, „музеум" прашни, црни, заоблачни, г-де ће да чаме на чађавом вису, нит' ће се знати, шта су и чији су! (Јест, срце му пуца и с десна и с лева, к'о буково угље, кад се разгорева !) „„Доп'о ми се — вели — ретка је то глава! Само што је скрено са позива права. Нису оне очи, да их иглом боде. таквом духу треба и друкчије згоде, па да видиш онда — у златној слободи —, како би се праћк'о, ко шаран у води! И да нешто*хоће званије ма које ето, драгим срцем, од воље му стоје .... На здравље вам било:.... Е. баш вам то смета Гадна је то напаст кијавица клета.... Шта рекосте: никад ни вид'ли се нисте? Та идите збогом! Просто: наивни сте. Ко вас за то пита ? Имаћете каде! У облаци, драги, не зиђу се зграде, и ко мрзи светлост, том' се и не дани, јер снага је увек на нашојзи страни. Сви смо смртни људи и у божјОЈ руци, ал' би могло бити потегни повуци, па на чијем стегу победа се зрачи, нег' на оном, који ведри и облачи ? ... . .... Кинули сте ..... вил,'те истина је права! Ако неће глава, срце одобрава .... Окајте се луда и појмова криви! Од празних се речи у свету не живи. Држ'те се ви ствари — а начело мани! Та свак ти то пише, да се хлебом храни, јер од пера, брате, куд ћеш лакшег рада?

И гадно ждрело несите нам глади твојом ће муком мирно да се слади, а тебе неће сетити се нико, надежде нпше безнадеждна слико! И многи слични, многи теби равни, посташе моћни, чувени и славни, па онда нико ни да би им близу! А ти још увек у калу, у низу, ти си још увек — о, да гадна света! ти си још увек брига нам девета! Нит' ко год тужи, нит' те гробу прати нит' ће ти когод задушницу дати, нити ће ико, 'нако „спокој души", чашицу вина за те да исуши ! .. . Шта, нико неће?! — Е, па лепо, ја ћу: извол'те сутра — ах! — на свињску даћу. С. Л- Лазић.

Досетке, наивности и др. из делијег света, Путоваће мали К. са својим родитељима на жељезници из Новог Сада у Сомбор. Кад су дошли до колодвора, отац рече: „Причекајте мало, идем да извадим карте", — и иође на касу. А мали К. повика за њим : „Немој, тата, вћи тамо, овде су карте, у мамивој торби." 0.

Ленка. Хајде, мати, да ме до вече окупаш. Мати. Немам каде.

Тешко си га оном, кој' се од њих нада! . . . . Шта велите: народ?! . . . Шта зна јадна рита ? Нити што год учи, нити што год чита, већ онако живи, к'о и друга стока, па о свему суди само тек од ока. Место да су сретни оним, што ии дамо, Шго се за њих тако очипски старамо, вечито се буне, вечито им мало, вечито је гладно ненасито зјало, та продрта врећа, што се н а р о д зове! Па зар нас да уче простачине ове? Па зар нас да воде ови гладни вуци? Ах, ту ћемо малко прутићем по руци! — Него најзал; нека! Част вам и поштење! Ја поштујем своје, ал' и туђе мњење. Опростите овом поштења ми жару, ал' ја мерим ствари на правом кантару. Правица нас у том руководи само И потребе опште што их осећамо, јер за опште добро и за опште славље Шта, зар опет, пришко ? ... Е, нек је наздравље!..." Хја, на овом свету ништа није трајно, па тако се, ето десило случајно, да је мајетор Јоја, кад га удес виј'о, начело и занат лагацко искиј'(Ј; али ни по муке, да је ово двоје, него још и више, — и поштење своје. Од тада се тако по селу клатари, нит га ко год гледа нит за њега мари.