Стармали

94 „СТАРМАЛИ" БР. 12. ЗА 1888.

Ленка. Па кад немаш каде, а ти ме окупај у кориту. Д. Р.

Н. Бојиш лн се ти, Ленка, батине? Ленка- Не бојим се. Н. А за што да се не бојиш? Ленка. Мој отац нема батине, он има палицу. д. Р.' Ленка. Чико, кад сте ономад код нас вечерали, много сте пили. Н. Н. Зар је то казао твој отац! Ленка. Није бога ми, није отац ништа рек'о, то је рекла мати. Д. р. Славков отац, свештеник, има дугачку браду, баш до појаса. Славко је врло радознало дете и чим отвори уста, не фали, таки иснадне ма какво питање. Једаред запита оца: „Је ли отац, јеси ли и тп био кадгод мали?" — Јесам, још мањи него што си ти сад. — Славко се замисли. па ће опет запитати: „А како си онда могао ићи? Ваљда си увек стао ногом на браду." д.

Познаје се . . . По нерју се позна тица; По клопоту рекавица; Дан по јутру; Кон> по ходу;

А девојка По свом роду! Прав по челу; Јак по твору; Крив по носу; Луд по збору. Ћ. Зашто се не жени, А. Ма човече, зашто се ти не жениш? Б. Женио би се врло радо, ал не могу; јер сам се заверио да не узмем убицу. Д. Јеси ли ти полудео! Та ваљда тек не мпслиш да су све женске убице. Б. Па добро, — нађи ми девојку, макар и удовицу, која својим руменим ноктићем није никад убила буву ја сам с места готов да је приведем к олтару. А. Е, онда канда неће бити ништа од сватова.

Мој комшија Дака. Мој комшија Дака — Земљица му лака ! Беше негда кућан И газда имућан. А сад често пати Од жеђи и глади Мој комшија Дака — Земљица му лака!

Мануо се рада, рад' паперја мека, па из дана у дан на званије чека. III. Превалише већем они крупни сати, протекла је поноћ, да се опет врати; сказаљчица мала, она савест сушта, на ниже се лено, полагано спушта, к'о да неког чека, к'о да неког зове али ко још мари за укоре ове? Нека зврје сати, нека поју петли! Код „зрикавог мачка", ено, још се светли, а док траје оног примамљивог плама, рекао би чисто, нога иде сама у заносне сфере буђава кржака и у мудро јато чутурашких ђака, што се ноћас тамо, као цветна кита скупило у коло, па — из чаше чита. Разлежу се звуци, сто се чуда ствара, светиљчица дршће, њија се и згара; а под њоме, доле око мала стола, седе два три друга, до три брата гола. Најерили капе, муче се и пате, да дубину мисли што подубље схвате. Али кад би пит'о кога од те браће, — 'нако просто српски, што се може краће чиме ли се бави, каква је заната; ако ниси најпре осигур'о врата, снашло би те, можда, триста других чуда,

ал' то не би сазн'о ни до страшна суда! Сучу тако, пију, товаре се гадом ; а међ' њима Јоја, ка' ован међ' стадом, предњачи и гони — шта, мислите дома ? Не, нег' док је вруће, да се пије ома! Та већ два су пуна и препуна дана, како гони сету с чела усијана, па од љуте бриге, да се не би кид'о, већ два пуна дана није куће вид'о. „Ишта ће ми?" — вели — „кућа —мртва зграда! Та овде ми свашта много слађе пада. Да је кућа добра — није како не би? и вуци би кућу саградили себи." „Јест, тако је! тако ј'!" кличу друзи верни, па се у час лате буздована перни, јер на таку мудрост (прилика је згодна) ваља дати печат — искапити до дна. А Јоја се љуља и расте високо, мисли му се мрсе, влажи му се око, јер љубави тол'ке тол'ка мелем лека, није нигде наш'о цела свога века, к'о код ове миле и верне му браће. Та немају л' душе, и душу им даће! И шта ће му душа, прамен паре сиве ? Само нек му они што дуже поживе! (СвршиКе се.)