Стармали

100 „СТАРМАЛИ" БР. 13 ЗА 1888. .-ЗДОвДОвОД <ДОДОЖДОв«в$ДО$де &М&М&ЊС

□ - У Бечу је сад исложба паса. Ади најопаснији су они, који нису изложеви.

©. Сад је Бизмарк наредио да Французи не могу долазити у Немачку без пасоша. Тако нека све државе удесе једна према другој, — па ето да буде европски мир осигуран. јО :. Но некима и некима могао би се и дати пасош, — то би још већма осигурало европски мир.

3 а ШТ 0 ? — За што се барон Николпћ на ускрс уплашио, кад је видео „Чика Стеву" да је дошао да му честита — и довео за собом, колико је год могао, омладинчића? — За то, јер је мислио да ће „Чика Стева" овако почети орацију: ћоп^из ез1; огс1о роз{; ше уегпеШпит 1 с1 е т ^ и е ре 1;еп 1; 1 ит. — Па је ли заиста тако почео орацију. — Заиста је тако почео орацију, ал кад је дошао до речи „Мет", — бароп му не даде даље, већ рече: идите, молим вас јер иначе идем ја вли ће отићи сав мој годишњи приход у јадову јаму, која се не може заситити.

ировири, па стане и намигне мало, као да је земљи до ње нешто стало ! Да, баш јој је стало до оваке рође! Ал' кад земљи једном већ до густа дође, па с истока викне онога што светли, да видимо онда где би носић метли пред тим часним лицем, ви кокетна^дамо ? Оклопите уши и ћутите само! Мрак је као тесто — што 'но наши кажу —, ту памети треба, очи не помажу. Сво Је село мирно, све спава ил' дрема већ ни бесне вашке на улици нема, само што се Јоја, с воштани му гњати ; уз тарабу тамо поводи и клати : па све нешто гунђа, но вешто се држи, а да мање пази, био би и бржи, ал' стопу за стоиом ипак све је ближе и ено га већем и до куће стиже. На једанпут стаде, трже се и прену, па у име Бога опег даље крену; ал' к'о да му опет нешто на ум паде, те се опет врати, па и опет стаде осврће се, звера и у кућу блене: „Е, гледај ти јак'о шта то би од мене ?! Какве ли су, Боже, маштаније ово ? Све је тако старо, а све тако ново! . . . Је л' то моја кућа? .... Гле, девета чуда! . . . Јест, моја је . . , моја — али нема дуда!

Олавопој „ магарчевом брду". [Разуме ее оном код Сремеких Карловаца.] И сам се грозим од ове теме, Ма шго ћу браћо, такво је време, Што снили нисмо, (на нашу беду) Сад је на реду. Кад оно наста клизава мета, Кад наста нота мајчиних тета, Нотабил'тета. Поста им кнеже, „Мартинов' бреже. Пужаху с тако месеце многе, Душа им суста, ишле им ноге. Магарчев бреже теби су стигли, Дотле се „дигли". Дотле се „дигли" . . . Гле како јуре, Под твојом сенком повизно журе, Да коју срамну и ниску рекну , Да подло клекну. Ал славни бреже; другога диче. Она се слава тебе не тиче; Другом се пева; другога каде, Оне параде, Ја нећу тамо. ја певам теби Магарчев бреже, а што и не би , Ти један данас стојиш на вису , Други већ нису. Па сад да ту човек не би што год рек'о: док ја стигох дома — дуд ми ноге стек' ! Умакла ми негде олупина стара, па сад ми се смеје, ил' ме оговара .... Ех, та ваљда није? Где би то још било?! . . . 0, прими ме, Боже, под моћно ти крило ! Избави ме, Спасе, од напасти сваке, јер ја ил' сам пијан, ил су чини каке! . . . Ал' не, добро видим . . . баш је иста кроја . . . јест, иста је кућа — али није моја ! 'Га можда се варам, госино му тане, би ће она друга, тамо с оне стране . . ." Прекрсти се, оде и нреко се нађе у томе и месец од некуд изађе. Но баш кад је Јоја жељном циљу стиг'о, баш се чича Гаја из постеље диг'о, да обиђе марву и кућу прегледи, да му какав браца што год не привреди, јер хоће то, знате, кад се где острви. (Ча-Гаја је јојин непријатељ први. Некада су били душа у два тела, две једнаке мисли, два Једнака дела: ал' им пукл тиква узајамних веза, кад су оно лане избирали кнеза.) (Свршиће се.)