Стармали

106 „СТАРМАЛИ" БР. 14. ЗА 1888.

имају какву лепу в&лу, — а простоти и фукари виле и грабље и 'нако не гину, ма да се егзекутор на целу жетву абонирао. По правилу требало би већ „мртва сезона* да нас тупи, ал она можда мисли да смо ове године и без ње тупи па ће ове године да нас се мане или да нас омане; и тако у место одмора видимо свугде да се по мало трза, растреса се, упиње се, скакуће се, врпољи се, отискује се, јавља се, таре се, ради се, размахује се Анђелић (хајде с њиме да почнем, кад не можемо још с њиме да свршимо), — Анђелић се трза кад помисли да сви људи морају пре или после поћи богу на истину. Али кад би то друкче било, кад би се после смрти ишло не на истину него на лаж, онда њему не би било ни удулведу. Он би онда на испиту рекао да је народна права бранио, слогу и љубав неговао, морал подизао, са народом добро и зло делио, за народ душу полагао и т. д. и онда ко би био светлији и блажевији од њега. Али овако је велики малер, што ге после смрти иде на истинуа не па лаж. У Француској Булаже се растреса, министарство се упиње, легитимистеи ројалци скакућу, наполеонци се в р п о љ е, (али за то још нико не заборавља да је Француз и да треба то и да остане). У Пруској Путкамер се отискује, али за то се либерализам неће опустошити, (него ће се оп устошити, јер долази Стож, чему се Бисмарк тако до ђавола радује). У Турској ј а в љ а с е Нелидов и иште онај стари дуг (а султан не може ни нов дуг да направи, камо ли стари да враћа). Мајстор јојин дуд, Волшебно збитије. које се збило, збива се и збиваће се. (Свршетак.) И баш кад се Јоја шуњ'о око плота, опази га Гаја, где се тамо мота, те се лати мача — виторогих вила и размахну својски, из иетиних жила, па ти мога Јоју дуж ребара шину, а Јоја ти стругну ноктом о ледину, и за тренут ока код куће се створи, наслони се на зид, па у себи збори: „Е, баш сам ја слепац, баш сам права луд^! Да не познам кућу због тричавог дуда ?! Јоја, црни Јоја, ал' си ниеко пао! Мора да си ноћас где на сугреб стао. Због званија клетог дочук'о сам ето, да ме она лола пребије к'о псето. Па бар да је гдегод утешна ми лека ал' званија никад, вигде пи до век*! Него ни то није васколика мука, већ кад сутра селом пукне ова брука, и светина почне мноме уста прати —

У Србији таре се народу рен под нос, што је иначе врло добро кућевао средство кад ко падне у несвест да к себи дође. Но од рена се и кија; каткад кија онај коме се рен таре, али бога ми каткад искија и онај који га таре. (А ми желимо Србији да прође о што мање кијања.) Па кад се у Србији таре народу рен под нос, шта ради „Нова уставност" ? — Шта ради »Одјек* ? Не седе ни они бадава. „Н. Уставност" ради(кале грди, оптужује и гледа да их омаловажи). А „Одјек" онет размахује се да либералима саломи крила, да сапне снагу, да их изнесе на ругло, — све у славу и на радост оне „невидљиве силе". која само још у мутној води може да живи. Још би вам могао доста цримера привести, да овогодишња „мртва сезона" или не мисли доћи, или ако дође не мисли добро олако проћи. Али у један мах навађати много примера била би беопримерна дрскост, од које нека бог сачува и мене и моје драге читаоце. —н—

У Ш Т И П Ц И. „Српски клуб" је написао меморандум. А сад вели бан Хедервари: „Нема ту меморандум, него морандум, како ја хоћу." * * * Ко ли је умео школски закон да тако м н о г о фали. Сад је баш изашло, да му — много фали. * * * Тој основи школског закона фали и то, што се нећу никад смети међу људе стати; а зликовац онај, какве сам ти среће, не завеза језик, колено му псеће! . . . Ал' што јесте — јесте — и било је право! Клизавим ме путем био пон'о ђаво, да олако тражим без мотике хлеба, па сам баш и наш'о оно, што ми треба! Ух, ал' ми је мучно, чисто ми се гади! Неће више Јоја кестење да вади, а за туђе здравље, трбушине туђе!" рече, па се погну и у кућу уђе. Кад одшкрину врата, да унутра крочи, снаш-Стана се прену и протрља очи, погледа га оком, што срдашце згара, оком пуним миља и љубавна жара, па кад га се слатко нагледала сита, поче ону стару молитву да чита : „Јоја, пусти Јоја, моја црна бриго, д бро да си и сад једном кући стиг'о ! Куда ли се луњаш два божија дана, ти маторо дете главо разуздана ? Тешко си га мени и тој грешној деци! Шта ти мислиш, море? Докле тако — реци?" „Мани! — рече Јоја, ока мало влажна имао сам нека посла врло важна, од кога ми збиља неће бити штете;