Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 14. ЗА 1888. 107

не каже, у какву школу да се пошљу они, који се дају на сабору тако насадити, као „срнски клуб," * * Изашда је у Београду прича о „Каравештцу", а Христић одмах рече: „Тим су мислили краља Милана". Још мало па неће бити слободно споменути ни име краља Милана, јер ће Христић одмах пронаћи, да се тим мислило ва — Каравештца. * * * У том чуду написао је неко чланак: Баба и момак. То је заиста тако невино здружење, да се могло мислити, да се бар из тог не може излећи ништа опасно. Но чак и из те бабе је истерао Христић увреду величанства. * Дода ,је додао мандат другоме, а из тог д одавања нашао се прстен, мандат, одједаред у Мочаријевим рукама.

то одговорили? Спира. То не знам. Али знам шта би му ја одговорио. Одговорио би да се то ових дана могло догодило двапут баш у самој Угарској (од једног генепа кад амо пођох, на путу ме срете онај лопов, Гаја, што ме лани виј'о, а ја сам га шчепо, па га испребиј'о!"

рала и од много румунских ђака), И замолио би га да заставу угарске код куће утавне у мало јачи темељ (у темељ справедљивостг) — па да се онда не брине за њу, кад се на који дан одшета на туђу изложбу.

П у о л и ц е. Ж. Цар Фридрих пронашао је најбољи лек од рака. Рак трза натраг, а он својим слободоумљем потеже унапред. И ево красна чуда, кад су већ сви доЕтори изгубили над, Фридрих се опоравља.

+. Не би ли се тим примером могли користити и други који круноносци, који пате од рака, ма и не био у грлу.

Ћира. Шта оно рече Тиса нашим индуетријалцима, који су хтели, да учествују у изложби паришкој ? Спира. Рек'о им је да у Паризу још може бити мађарска застава и скинута. Ћира. А шта су му они на

О. Кад је ко вешт да себе излечи од рака тај би се могао назвати : ракавештац« (Каравештац | мора да је са свим друго нешто.)

Но хвала бистроумљу Николе Христића, он нам је протумачио и ко је каравештац,

А. Каравештац нађе каравоштца, а каравоштац купи око себе своје караизвршиоце, — и дувајући у те карабе може се још изкарабити нешто, што каравештац ни у сну не жели.

брци му се смеше, ни бриге га није, већ весела срца ногавице спаја, а до њега седи —- главом чича Гаја!!! Два крвника стара, два душмана веља, седе, к'о два брата једних родитеља, нит' их што год дели, нит' им што год смета — Јоја иглом боцка, а Гаја ћерета! Па нит она кућа, нити онај Јоја! Све то нешто лепше, све друкчија кроја. Латио се игле, па му кућа пева, а „купаца — вели — није већ к'о плева!" те му од тог доба све у н&пред врви, а на дому Гаја пријатељ му први. Па још — поврх тога недокучног чина Јо.ја уд'о ћерку за гајина сина (треба мало свадбе, јер без зеља тога оста прича сува, као грана глога, којом 'но се красно вукодлаци плаше, ал' нам вређа „чуства естетике" наше) па сад обе куће к'о под једнии кровом, позлаћена круна пријатељству новом. Али кад га сетих на „волшебне" виле, насмеја се Јоја, потрле га силе, — од смеха ее и ја све за трбух хват'о па озбиљно онда одврати ми на то: „Оне свете виле позлатити треба,

VI. Кад сам летос иш'о (та човек сам газда, може ми се, знате, да путујем вазда; али овог пута то морам — да додам стихове сам тер'о на сајам да продам. Оно јесге прођа врло слаба кашто, ал' кад друкче нејде — продајем буд за што !) Кад сам летос иш'о, случајем се хтело, да случајно прођем кроз јојино село; па како се од пре врло добро знамо, а сретан ме удес сретно доне амо, жеља, да га видим роди се у мени, те сал себи викнем: „На десно окрени!" Терај тамо робу и тај пртљаг цели, тамо где се она ниска кућа бели " Те послушан вазда (а како и неби? Та коме ћу бити, ако нећу себи? скренем товар десно, крај покојног дуда, али ту сам стао и зин'о од чуда, јер, — о чујте само и див'те се самном У собици тамо, на узглављу сламном, седи мајстор Јоја и чакшире шије;