Стармали

110 „СТАРМАЛИ" БР. 14. ЗА 1888

Поштов, уредништву „ УЈеИСЛ". Видео сам салик у вашем ... броју од ове године и одмах сам познао одличеог нам уметника Сајевића. Добро је ногођен. Али сам трго очи кад сам читао потпис: Ј,5апс1ог ВајеуГс". И да сам прво потпис прочитао, тешко да би га познао. Које су га виде пошандориле ? Да му није бан Хедервари кумовао. Ид је можда само ваш коректор крив, што ту омашицу није исправио, — Онда вас пријатељски молим да поздравите вашег коректора, па ако кад донесете салик Дескашев, да под њим не буде потпис: »РЈз1;а Везказеу", — јер онда не само да ми Дескашева не би познали, већ можда не би ни он сам себе познао. Примите ово неколико редака доброхотно, као што ћемо и ми увек примити вашу пријатељску опомену, кад се, као грешни људи затрчимо у какву непромишљеност. Стармали.

„ Стармалом," кад је закаснио са дссетим бројем. Хвала богу, кад си и сад стиг'о! Аратос те! Већ сам руке диг'о ! Чекаш, ваљда, да човек побели ? Та, ето смо седам дана цели' „персону" ти чекали стармалу, изодили шором кроз махалу! сваког јутра и вечери сваке, и сретали књигоноше лаке, е да л' којег из дарева града, баш од српског од Новога Сада; па никада намерника права јер од тебе ни трага ни јава! проходише књигоноше разне, проносише — аој, наде празне ! —, целим градом низ улице стројне, многе књиге, мршаве и гојне, проносише зеља свакојака, дост' купуса, дост' и печурака, па међ' њима и по цветак неки — свак' се сећа својака далеки', па ил' дође или им се јавља ал' од тебе ни да би поздравља! — Па где си нам, кад те нема шале ? Ил' те ноне издале стармале? Ил' си опет — не било ти криво по навици уз пут завиркив'о ? . . . . Па какав си ?! . . . Их! . . . Та иди еамо! Не можемо ни да те познамо, к'о да идеш са северна пбла, ил' од каквих заједљивих лола, па се мрштиш — ил' од љуте зиме, ил те псине наједиле чиме. Тако је то! Што се примаш пута без „амбрела" и зимног капута ? Што се чешеш, шаљивчино стара! о лактове хуља и бећара?

Зар мој савет код тебе не вреди ? Не рекох ли већ стотину реди : кад би малко „благослова" стек'о, било би ти и топло и меко?" Ја к'о њему, знате, тако кресну', а он зглади брчину си десну, па одврати (разуме се — немо, ал' нас двоје већ се разумемо), одврати ми : ,„Не. будали, брале ■' Нису мене ножице издале, макар што је настануло, ето, хвала богу, једанесто лето, како трчкам — а никада станка трчкам сваког десетог осванка преко брда и преко долина; него, брајко, невоља је ина. Ко ће у то у кисело време, да се лаћа још смешљиве теме, кад од свуда заудара, киси, кад, мој драги, ни за сирће ниси, кад се шала све у жуч претвара, меко перце преби у ханџара! Још ко томе; и с т а р сам и м а л и, а не као друзи ми остали, па не могу, кад се пута прима, да се мерим с њима кракатима. Па к'о шта би најзад ви и хтели? Да вам летим на „балону", је ли? Да у доба празнокесне беде још купујем и „велоципеде" ? Гле ти њега! Ком' је кожа танка, нек се држи друма и опанка. Док је срца, док је пута права, не требамо ваших путних справа, ни „капута" ни „ваздухоплова" ни „кишобран" „вишег благослова" А ја на то — шта бих знао друго ? заглед'о га и преврто дуго, шапућући : „Их, триста му вера, још ћу с њиме имати малера!" И, гле! Док ја с њиме у дивану, време прође к'о на „ајзлибану" ; па сад не знам, куда бих од стида, што се нисам кренуо за вида, већ да признам: брзоплет сам био, јер сам и ја — с песмом закаснио, закаснио (реци, ради слика) к'о претплата српских претплатника. С. л. Л—ић.

Дао се у бригу. Два М . . .. . ска попа честитали Герману четрдесетогодишњицу, један од њи поп римокатолички Р. добио на његову честитку одговор као захвалу на његовом сећању. А други поп Д. не доби одговора из чега је тврдо држао да се његов телеграм можда изгубио, те се латио поново Герману честитати. Но ни сад не доби одговора. Трчи сиромах у телеграфско звање те распитује да ли нема