Стармали

114 • „СТАРМАЈШ" Б И ко чује песме њине Од почетка па до краја, Мислио би: та два брата Једводушна љубав спаја. Али да их зрачак правде У брашнару скупа свали , Ту би браћа један другом Часне браде ишчупали. Егон.

Политични преглед, Прослава Германова чини нову еру у нашем политично-сатиричном ::;ивоту. Ера је у хумористичком речвику вародном од прилике то исто што и шијак. Даклем с Гермавовом прославом појавили су се у српској иатријар ш и ј и нови шијаци. Ту вам Васа ђурђевић са својом атомистичном теоријом*) стоји на првом месту и почео ]е живо да носи капом (п шаком) помрчиву из новосазидане куће без прозора, по пргмеру оних старих шијака или ера, што су носили мердевине попреко, што су о плугу мислили да је нешто нешто појело, а од нечег кости остале, и што вису могли да распознају своје ноге (ваљда због мамуза, које је на њих неки јабанлија ударио) и своје трагове. Но овима се у оно старо сретно доба нашло лека. јер Је неко узео батину, па њих све по ножурдама и по мам^зама п они се онда разбегоше и опет дођоше сретно до својих ногу. Али шта ћемо са овим новим шијацима? како би било да и њих когод одалами „меморандумом" српскога клуба по ногама, или да их наведе на сугреб ђурковићеве сфемерне „онозиције" и да их полије хладним тушем банског намргођеног погледа; можда *) Богме и праксом. Слагач. Ш®ДМШ1?ЖЖ<, Како је ча-Марко изиш'о накрај са оцем протом, (Трогателно збитије.) Чича Марко из Некажинаца, имао је коза и оваца, имао је и смока и вина, ал' је им'о и ваљана сина. Вредан синак, на оца се дао, сваку овцу у прсте је знао, и са стоком иш'о сваког дана, где је трава бујна и ваљана. Знао Мирко, тако му је име, записати име и презиме, али даље од њега не тражи, а и шта ће на што ли му, кажи?!... Он је сељак, па у дому своме, сељачкоме али газдинскоме, зна у прсте, кол'ко стоке има, па имена надео је њима: једно „Јелка" а друго је „Зорка", треће зове: моја „Врушкогорка"; а ситнију стоку и не броји,

15. ЗА 1888. би се опет колико толико разабрали, те се истрезнили и остали само мамурни. У „Налем Добу" вели се, како је Герман ишао у порту (да ли у отоманску или у саборну) међу народ и рекао: „Немојге се купити по бирцузима, него идите у цркву!" — Верујемо да је тај савет тога дана Герману од срца потекао, јер црква га не кошта ништа а од бирташа ће добити велике рачуне. Министар Тиса вема сумње, пати од француске болести, и као такав неће ићи на изложбу. Али га француски доктори и журналисте тако мажу, да је то већ читава „шмиркура". Ваљда ће се излечити. Томе се можемо надати у толико пре, што он сад пева Бизмаркову, даклем немачку пссму, а ми знамо, да је немачко певање управо рећи јодловање. У Будапешти и иначе појавио се неки Јосиф (Ј 6 з г 1 у), који има ту племениту намеру, да потпомаже несретне потопљенике и у томе се лепо и успева. Ту се врло заузимају многе добре даме за ту ствар, те продају јела и цигаре у базарима и иначе купе прилоге. Сасвим је природно што се добре даме брину за потопљенике, јер од рђавих дама (т. ј. дамова) и долази та несрећа, те су толики крајеви, — а богме и средине — потопљени Тисином (а богме и Дунавском) благодети. Само је још желети, да тај »Јосиф" не буде само „Јожеф" и „Јозеф", него нека буде и „Јосим", т. ј. нека се подједнако обазре и на потопљене Србе, — јер Срби ма да се зову и Раци ипак то нису они раци, којима велика вода не шкоди. Тужи се свет на све стране, што је дуван поскупио, а нарочито цигаре. Ал то је и право, јер дуван је луксуз, а лук знамо да сузе натерује, даклем нека нам и дуван сузе натерује, кад је л у ксуз. Него ја мислим д* је то учињено из санитетшто да са тим своју главу зноји ?! У суседа газда Радована, лепа С м и љ а као молована, па и она евоје стадо гони , а на „в ођи" све звецка и звони ! . .. , Је ли чудо што су деца млада, чувајући своја бела стада , играјућ' се у невиној шали, једно другом својим срцем дали ? Чудо није, а ни прича нова, (врло стара, од старинска кова.) . . . — Дође доба да се деца сроде, родитељи бригу о том воде! . . Све је красно и све је у реду, ал' на њину превелику беду, млади Мирко слабо књигу воли, а Смиљану нису слали школи, она незна ништа, до ли — Мирка, тог' вражијег малога Немирка! . . . Е, ал' онда кад се ово збило, млогоме је са тога позлило, кад би жељно већ пред олтар стао, а молитве свете није знао.