Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 16. ЗА 1888. 123

Забрааи сјечу, пролијће крви , Јер тебе само ,узносе живи". Смилуј се пебо безбројној дјеци, Па да избјегну недужаој муци. Обрадуј мајке, оце и љубе, Да миле своје у бој не губе. Затвори врата жалосна рата, Да сека има живога брага. Старцима слабим заслади конац, Пристале ђеве да стеку вјенац. Та твој је наук, који си дао И за слободу под крстом пао: Једнакост, братство када је свима Невјерни знаће да мојих и м а. Подајте, људи, што кога иде, Па да и мањи слободу виде. Подајте права балканској браћи, Пак ће се лакше к миру пзаћи. Јер да не би „раје" на мртвој стражи, Те чува леђа европској пажи, Ви би восили данас турбане, А мјесто знања данас учили куране. Доста су били живи патници, За вас и себе вјечни ратнипи; Па зар и даље да буду робље, А ваше војске за српство гробље. Дигнимо барјак од једне боје, На њем нек пише: „Свакоме своје! Зађев. лакомство нека се скида, То ће да лечи то ће да вида, Јер трајни мир се само На правди зида. А. А.

Ћира. Шта велиш на то, што је кпкиндска гимназија изгубила свога управитеља, познатога маџаризатора Домокоша? Спира. Требали су га давно са тог места гурнути. Јер сад кад су га гурнули, за њиме неће зажалити ни дом ни к о ш.

П У С Л И Ц е. I 4 !. Много то вреди што је наш престолонаследник Рудолф увидео, да народ у Босни не игра коло онда кад му званичници заповеде, већ онда кад је њему до весеља. Д. Много и то вреди што сложни Бошњаци знају да прибаве важност тробојнпци српске народности, — ма да то нису научили од нас.

Много и то вреди што једна Српкиња са влада оружана војника кад заа да није крива,

□ • Али има нешто што не вреди ни луле дувана. А то су они званичпици, који се усуђују варати и самог престолонаследника: говорећи му да народ за то не игра коло јер је иијан.

што ће данас по благослов доћи.. . — Да ли ће ми брав у свињацмоћи??".. Мисли прота, на прозор погледа, чека, чека, некога изгледа. Сад се зачу, да су кола стала, (два алата, сваки жива хала!) Отац ирота брже горе скочи, па што може разрогачи очи, јер у коли грдан бравад лешка, оцу проти брк се само смешка. „Отварајте врата!" слузи виче, (бесви хати хргају и циче) „нека уђу ти побожни људи! . .. шта чекате ви лењивци худи"?!. . . Створише од авлије врата, утераше два бесна алата, што их рука нашег чича Марк^, те овамо, те онамо варка. У колима седи Р а д о в а н е, пуши лулу, 'нако на тенане, А Ча-Марко сад у собу ступа, срце њему нешто живље луиа, па понизно и учтиво моли, да венчање „пречасни" дозволи, ма да деца м о л и т в е не знају,

ал' се пазе и радо имају. в Пис'о ми је", — вели отац прота, „тога села узорна доброта, да опростим незналице младе, што молитву ни једно не знаде, на дознавши да си добар госа, да одеваш нагога и боса, да у цркву често идеш свету, и уживаш у своме детету, хоћу, збиља, опроштај им слати. Ово писмо твом ћеш попи дати, ту већ пише да од моје стране, светом чину не чини забране". ... Узе писмо чича Марко стари па смирено проти благодари. Отац прота до врата га прати, „је л' у реду"? — рад би сада знати.Ал' кад тамо, брав у коли лежи. „Море, дедер, већ га сад одвежи!" виче нрота, на чаРадована, који пуши лулицу дувана. „„Та нека га,"" — сад ће Марко рећи, „„страх ме, да би могао утећи, док дођемо на п и ј а ц у тамо, где смо ради да га сад 'продамо""! . . . *