Стармали

Ј26 „СТАРМАЛИ" БР. 16. ЗА 1888 зиллрв^лбвввМЈ

госпођице неупотребљују. (Ал слабо оне употребљују и пегла]з.) Фарбл. — Ово је нека фела зубобоље, јер човек због њега мпого пута песпава по делупоћ. Хијероглифи. — То су подписи поштанских и телеграфсквх чиновника на рецеписима. Хемија. — Наука која учи бирташе сипати у вино „блајцукера* и „фуксина." Цифра. — Место те стране речи. могли би српски казати жена; јер прво оиа се циФра ; а друго каже се обпчно: „цифре говоре', даклем вида се, да се ту мисле жеве. Чизма. — Врло нужна ствар, па опет је неблагодарни људи газе ногама. Шева. — У енглеској литератури позната је шева из Шекспировог „Ромеа и Јулије; нашој литератури пак шева не пева. Др. Илија ОгњановиЂ.*) : ) Ето. сад се једанпут и ми смемо похвалити, да је нешто од др Илије ОгњановиВа, ма п крадом (т. ј. нашим крадом) ушло у „Стармали". Ми ово прештампавамо из „Доброг Срца", а уверени смо, да нам Добро срде неђе замерити, — јер иначе не би било добро срце. Само је малер, ако тиме надражимо апетит читалаца, па зажеле још коју порцију из овог деликатесног коив. речника, а др. Илија не нађе достојна листа, у коме би им ту жељу могао да испуни. Уредништво. Он и она. (Но.зннјете их и без крштенице.) Муж и жена ваља да су до век' ]една душа, само у два тела; али у њих друга су начела: он је — жена, а онаје — човек С. /1. Л—ић.

Досетке, наивности и др. из дечијег света, (Продужење.) Мали Бранислав много је читао и слушао о ХајдукВељку, а има ујака Вељка. Све мислио, на једно смиелио, увртио у своју детињу главу да је његов ујак сан Хајдук, Вељко. Једном му се приближи пак ће га овако запитати: Ал, ујо, како је то, да сте ви живи, кад сте већ давно погинули ? —чки.

Мој Милутин кад је чуо да Руси своју престоницу не зову Петроград, него: Петерсбург, здраво се намргодио па се замислио. А после мало рече: Ајде, бабо, да и ми Срби наш Нови Сад зовемо Најсац, а сви други нека га зову Нови Сад. Ј. Жарков је деда сасвим ћелав, за то носи пароку. Жарко се чини и невешт, као да то и незна. Једаред после вечере разговарао се његов отац сањеговом натером, па ће рећи: збиља, сутра треба да идеи да платин парохијал. Онда се и Жарко умеша у разговор и запита: А зашто, тата, и ти мораш да плаћаш парокијал. кад сано деда носи пароку ? М Р.

Путовао Жарко са својим оцем на лађи, на лађи су и преноћили. Ујутру устану рано и Жарко опази у куту

неког Јеврејина, који молећи се богу увијаше се у свој кајиш. Онда Жарку паде нешто на ум и запита оца: Тата, ти често говориш о неким кајишарина; јесу ли то ти кајишари ? (Отац једва се задржао да не прсне у смеј, али ипак нораде рећи: Јесте, јесте, то су.) М. Р.

Путујући Жарко са оцем у Пешту запита оца код једне станице: — Каква је то варош? — То је Баја. — Је ли одатле ваљда баба Сока. — Која баба Сока. — Та знаш она, што зна бајати. ЈУ|. Р.

Мала Сида чула да су људи ухватили малу кошутицу, па рече матери : Је ли, мати, кад кошутица нарасте, онда ће бити јелен. Б. В.

Деси се каткад у кући да се Мартини родитељи споречкају, а то споречкање буде кашто тако речито да изгледа као нека свађа. Ал нала Марта то страшно нрзи. Она онда приђе прво матери својој па јој пришапне : „Мати, буди ти паметнија на ућути!" Ал мати (моја драга сестра), кад једаред почпе, не може тако лако да сврши. Онда Марта приступи оцу, па њему шапне : „Окоци, буди ти паметнији, па ћути \ и — Па кад је ни отац не послуша, а она се онда памргоди па полугласно рекне: „Добро, онда ћу ја да будем паметнија!" — Седне у закутак, па ћути — (ал уједно и зачепи прстићима своје уши).

— Мати, ја већ знам како се маџарски каже слама. — II а како? — С а л а м а. Мати се поче смеЈати. — Немој да се смејеш. То није права салама. То је така иста слама, као и наша. к.

Ш а ј л о ц и. Да би речи, кад нас мале До просјачке торбе свале, Док нас цеде, док нас гуље Те шајлочке гладне хуље. Тек се онда на њих гракне, — Кад Пуљског оауље. —р—

Грађа за нову,, енциклонедију. Нензбучним редом ^ли азбучним нередом. (Продужење Пегаз == животиња која воли музе, али не трпи ма-музе. Акђелија = лепо наше женско име, које сад