Стармали

130 „СТАРМАЛИ" БР. 17. ЗА 1888. Ж*№4ОДСвеебв№ здо< гвезздедемод;

сада су мени новине изгледале као да су од иаучине ваправљене; луде мушице налетале су и хватале се у н>и, а паук је седио у среди и трбу му је оостајао све већи. Ал муве и мушице ув к су наилазиле и наседале, јер су биле простодушне. А сада, кад буде „Видело" „Вражје Доба," ,Бароиски Дневник", в Рез1ег ГЈоус!" и друге паучно-поучне новине, кад се буду велим штампале на паучини, ваљда ћемо их боље прозрети и чувајући ово мало своје коже и од бога дане памети подаље од њих стати и издалека им правити комплименте и вос. Даклем новвне од научине могу нам бити од велике користи. Па пошто новине и политика стоје у тесној вези једно с другим, то ћемо се научити и политику декоју боље познавати и нећемоје хранити ' лакоумношћу својом. И то је мирољубива измишљотина, што је неко склопио топ митраљез, који пукве 600 пута у једном минуту. Тим топом може се и писати; тај који га је изумео већ је тавадима из њега бачевим написао и своје име, од кога сам ја впдео у новинама прештампано факсимиле, — или боље јЈрећи Максимиле. (Само не звам кад се почне топовима писати, шта ће бити од оних новина, које ће се штампати на паучини). Једина је утеха то, кад се стане уговори мира потписивати таким топовима, тај ће мир бити вазда трајнији и чвршћи него овај данашњи. Али да се ја манем тоиова и Максима, паучине п политике, па да се окренем „Доброме Срцу," ономе, што је ономад у Новом Саду приредило лепу и кориснузабаву. „Добро Срце" показало је, не само да ; ме прикупити око себе разне народности, да му није ужа сно чути српског гајдаша, гледати не само једно већ и два и три кола, па чак нп триколора српска

није никоме очи избила. А што смо остали без новаца, то не мари ништа, — та то је судбина сваког доброг срца, да остаје без новаца, — па није нам ни жао било, помогли смо сиротињу, — а зло срце уме да нас још већма опапуљи. Лепо је било видити (а још боље искусити) како добро срце и красне женске ручице умеју да зготове диван ћебап, који је пријао подједнако и Србима и Маџарима и Немцима. Све смо прсте лизали, — (т. ј. наше). Хеј, кад би и политика умела тако јело да нам пружи, да даде, ако не ћебап, а оно бар ћевап кавзи, било би онда у нашој домовини, више добрих срца, него што данас има трпње и увреда. Још би ми данас по нешто падало на ум, али нећу да кварим добар кус, који ми је остао у усти иза тога прекрасног ћебапа Од тога ћебапа ништа лепше није било, — само су биле лепше оне ручице, које су га послуживале, и оне очице које су се уз то осмејкивале, и она усташца која су иам желила (и отварала) „добар апетит!" Ђ.

У Ш Т И п ц и. ђурковић је изјавио, да су Срби са новим школским законом задовољни. То би само онда било истина, кад би сви Срби били или ђурковићи или ћурковићи. * * * Калуђери манастира Раванице чувају старе, труле ходнике манастирске исто тако савесно, као мошти кнеза Лазара.

ш«длка*Ак. Волете ли ви сира? (Пстинити догађај.) Код нас је сад ушло у моду питати (кад се у друштву састанемо) волете ли ви сира ? Наравно, ко то никад није чуо, убезекне се; неки се насмеје, а други ће напрћити уста и преко рамена рећи: „а какво је то питаве?!" Пре неколико недеља десио сам се баш у друштву неком где се горњи „виц", шта ли је, понављао, и један ће ме странац запитати: „бога вам шта ће то рећи, волете ли ви сира?" Жао ми беше дружине да, с пуним чашама у руци за маом чека —- те одговорим госту да ћу му казати, ал како смо љуштили нагло неки шиљерац заборавпм ја на задату реч, а богме и моме (чији ли је био) госту лакше је било куцати се него мени поново са питањем доеађивати. Весеље било па и прошло, и странац у јутру кад се истрезнио збоде папке, нађе неки јефтин подвоз, узме своју торбу у једну руку, а у другу морсковачу те са „шлајфером" до првог места, а оданде ће пешке кући. Нисам рад да му одговором останем дужан (као онима од којих сам узајмио новаца) наумим да у „Стармали" пошљем одговор, а мој ће непознати пријашин ваљда како-год наићи на то.

Нокојни Паја К. кад је већ дорастао до женидбе, т. ј. кад је и четрдестт пету почео чепати — науии да се жени. И ако није на то никад помишљ'о, мораде за љубав материну то чинити. За њега је то била врло мучна ствар, пошто је женске махом мрзио, ал шта ће? отац данас светује мати сутра чита, те му се већ досадило. Боже мој! канда га сад гледим, висок (један кројач Шваба, његов први комшија) звао га је „Цвајмол-Паја отворен иначе (кад зине) био је и паметан, особито кад се са њег вим оцем разговарао, а матери је био најлепши. Лети зими је носио чизме, а чакшире у саре. Кад корачи управо четир „шука" (по старој мери), кад би случајно до каквог јендека дошао — није се никад затрчавао, обичан корак би учинио, па макар упао до чланака у блато. А и због тога није ни помишљао на женидбу, што се није „отњуд" знао наћи у женском друштву; радије би код „Медведа" (бирташа) провео три дана и толико ноћи него у „визити" од пола дванајст до дванајст, а и мрзило га је седити, радије је стајао на незграпним ногама, ала је и имао ноге, боже прости, као малог детета гроб. Само сам једног ономад видио с већим ногама. Код нас пијаце, а ја случајно кроз прозор прогледим, кад, ал иза ћошка се нешто црно промоли, мислио сам, да когод тера пар „назимади" на пијацу, кад оно — погледим мало више, промоли се иза ћошка нека носина, па нека „ушеса", па