Стармали

180 . СТАРМАЛИ" БР. 23. ВА 1888.

Вук Караџић. Па врло добро. Пре две године изишла је прва књига. . . КостаТрифковић. Но врло рђаво уређена и пуна погрешака стварних и штампарских. Вук Караџић. Дакле пре две године изишла је прва књига; а како мојих дела има 49 (Види Милићевићев „Поменик"), то дакле треба 98 година, док све изиђе. (Само нека господа одборници буду дотле живиздрави и вредни!) Јовап Хаџ п ћ-Св ети ћ. Ха, ха, ха! Па дотле ће и твоје „Јота" већ застарити и доћи какав нов правопис. Људевит Гај. На сваки начин хрватски, латиницом! Др. Данидо Медаковић. А што си се ти ђорђе данас тако намргодио. ђорђе Магарашевић. Та баш и ја мислим на Милићевићев „Поменик", па ме једи, што се у набрајању мојих дела не спомиње ни једном речи једно од мојих иајважнијих. . . Др. Данило Медаковић, Ваљда није изостало твоје — ђорђе Магарашевић. Јест, јест, моје „Путовање у Србији", о њему нема ни спомена, ма да су већ два издања изишла на свет. Доситије Обрадовић. Но, па кад и од „Поменика" изиђе друго издање, ја сам уверен, да ће вредни и честити писац своје дело попунити и поправпти . . ђорђе Рајковић, Атанасије Николић, ђорђе Магарашевић и други (једногласно). Томе се и ми надамо и то нам је једина утеха!

— Тако зар сам самцит ? — Ја нисам сам. — Па да ко је други? — Онај, који се свуда налази, госиод бог, велики Алах. — Па то ти имаш силног и моћног суиграча! — И праведног. — Па ко ће сад добити иартију ? — Без сумње ћу ја изгубити. Ево видиш, је л' да имам право? Једанпут да се повуче фигура, пак сам „мат." Данас не могу више играти. — А зашто не? — Јер сам изгубио већ све новце. — Дакле ти с Алахом играш на новце? — Дабогме, и у овој партији сам изгубио педесет златника. — Па како ћеш их послати Алаху? — Обично кад изгубим, а Алах пошље к мени каквог нобожног и честитог човека, који ту изгубљену своту од мене прими и подели међу сиротињом. То је онда толико, као да сам те новце дао Алаху. Данас си, чини ми се, ти послан од Алаха, за то узми ових педесет златника и подели их сиротињи. Дон Хутардо се веома обрадује овако богатоме поклону и беше врло задовољан. Пошто је прошао сву

Л е К. Мајстор Арса вредни беше срца мека; мекша него што се личи за човека , Градио је браве, велике и мале, па чекићем макљ'о лако к'о од шале, И срећан би био у занату своме, али — — — (ово „али", свуд се нађе бо'ме). По кући му бесни газдарица љута, тешко оном, ко јој не склони се с' пута, А он, добра душа, вечито се склања, њега вређа свађа, макар и најмања. Али једног дана , узаврела кућа ни најљућа змија , није била љућа, од бесноће Пеле и од њене вике; Шпанију унакрст и то са добрим шићарем и враћајући се у Кордову није пропустио, да побожнога Арапина опет походи и да га запита, да ли је од онога доба опет штогод изгубио. И заиста он га опет затече на сред пута где седи и с највећом пажњом игра шаха. Он застане и причека док се партија свршила. — Да ли ћеш и данас изгубити, Абу Ризлане? — Данас нећу. Данас имам среће. Још једанпут да повучем, пак је Алах „мат." — Лепо! Дакде данас си у добитку ? — Јест. Добио сам од Алаха пет стотина златника. — Па ко ће теби сад ту своту исплатити ? — Обично је, да кад Алах изгуби, а он ми пошље каквог побожног и честит.ог човека, који ми добивену своту исплати. Данас си, чини ми се, ти онај човек, кога ми је Алах послао, да ми исплати пет стотина златника. При овим речма напери честити Арапин пун пиштољ у прси поплашеног Дон Хутарда, који му жалоеним лицем пружи кесу с новцима. — Алабадо Сеа Диос! рече Арапин, пошто је новце пребројао и празну му кесу вратио. — Неће ме Алах више теби шиљати!