Стармали

194 „СТАРМАЈШ" Б Кад се мало у дужности Новој вађе. Све у реду, — ништа ]>омо, У јајету нема длаке. Ни владика неће рамат' Та за ото има штаке. Ал и јаје ваједрије Немилице кад се тресе, Неочински кад се зграби Разбије се. Ко га тресе брадом миче — У бради је длака сила, Падне л' која седа, лака, Тад се каже: „Та је длака У јајету била*. На ту длаку надовезат' Може свашта, ко ј' у власти, И онда ге — чуј „Стармали"! Преподобно може касти: „ Једеогласност, то је спрдња, То је варка, то су триде. Потруд'те се још једаред, Ми требамо цедуљице. Е па добро, цедуљице! Што ко не би на то прист'о?! Нек вам буде по закеру — Ал' ће бити илак исто. Теджшетжж!™" Б о ж ј и љ у д и.* х *) Приказано Вићентију Бетијеру, честитом уреднику „Драшкова Рабоша". Давно је то било, то не памте живи, Ал : се виде трази дрни, жалостиви. Давно је то било — и не тако давнс, Колико је грешно, јадно и кукавно, Јер век „мудре збиље", кад изгуби главу, Такве ситне ствари шаље забораву. Давно је то било - да продужим тиме. Био неки човек и женица с њиме, Па живели негде самохрани сами, Живели у куту, али не у тами; Закутак им био и убог и мали, Ал' они га сами собом обасјали. Он је био срчан, узорит и смео; Она добра, лепа, као цветак бео; А кандило срца пружало им моћи, Да стварају себи дан од мркле ноћи. *) Ову песиу одштааиавамо иј „Србобрана". — јер „Орбобран' није тако распрострт, како би заслужио, — а песма је ова вредна, да је што више читалаца чита. — Баш сад иа.м дође мила вест, која Ке свагог обрадовати, да су се уредник и издавалац „Др. Рабоша" онростили нед^жна тамновања. СреКна им била слобода!

'. 25 ЗА 1888. Једнодушност кад је мало, Једпогласност кад не вреди, Кад кроз протак прота мора, Е па добро нек се цеди. Е иа добро цедуљице; Љубимо вам свету штаку. Ал' ви ћете у јајету Онда наћи другу длаку.

Нек се праве нове сметње, Давгубице и параде, (На тај посо смешкају се Бискупи без браде). Један Новосађанин.

ћа ку! „Матица је још једина, где се слободно кретати можемо*, — рекао је новоизабрани г. председник Матице Српске. Не зпамо да ли је једина Матица, о којој се го рећи мо ;е, али да се у њој прилично слободно кретати смемо, о гоме нема сумње. Ено на пр. Др. Лаза Станојевић окретао се пуву годипу дана, чекајући да дође потврда избору му за председника, — па пико му не брани да се још сто година у томе очекивању окреће. Ено на пр. секретар Матице Српске окретао се целе прошле године пред истражном комисијом да докаже невиност Матичину, која је дотле већ пет пута доказивана и доказана. Ено н. пр. славпо познаги г. Рајин нашалио се са малом тужб^цом, па мал није целу Матицу тумбе И у томе двојству, ко би дубље гледн'о, Видео би двоје, ал' осећ'о једно : Јер од када љубав људска срца згара, Нигде такве везе, нигде таква пара К'о удвојен одсев са једнога створа, Као сунчев рођај и јутрења зора: Узвишена љубав ван земаљског греја Он се звао : ч о в е к. а она: и д е ј а. И живели они блажени и сретни, И дани им били обасјани, цветни, И сневајућ' санак, к'о у рају сниван, Изродили пород анђеоски диван, Ал' остали негде — тамо, где су пали, Нит их људи чули нити за њих знали. II то тако текло, док је могло тећи, Док сићани пород не порасте већи. Ал' кад им се деца опасаше пасом, Пољуља се живот, пољуља таласом, И отешња простор маленога кута. А срцу се прохте, да се лати пута. Није да је пусто, није да је бесно, Ал' му нешто смета, нешто му је тесно; А то уско „нешто" само не зна шта је, Нит зна куда тежи, у које ли краје. И гле, неког дана човек из сна прену, На крај себе скупи и децу и жену,