Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 25. ЗА 1888. 196

окренуо (тако је то окретање лако). — Од разних денунцијаната примају се иаЈ кр етевскије подвале и нико их за то није фиспуо лењиром по зуби. Зар се на пр. Текелијин фонд није из Матице слободно кренуо на пут и једва се у Пешти зауставио (јер ту је бедем уставу). И коме и ово не би било доста (а коме ово не би било доста ?!) могли би му још пун калпак прилика наређати, у доказ нашег с л ободног кретања у Матици. Истина, жао вам је што се наш погат. г. председник не може слободно кретати и ва земаљском сабору; онде му можда смета имунитет, који, дабогме, као председник Малице неће имати. Али ако на томе пољу нема слободног активног, оп бар има слободног пасивног кретања. То најбоље зна он сам и они који су преклане, са употребом највеће слободе кренули из једнога среза у други. Па кад је већ реч о Матици, и кад већ уживамо слободу кретања, ајде да се окренемо г. секретару Матице, да нам разјасни нешто, што наше умље не досиже. Како је то 1 Ти си, драги брате Тоно, у одборском извештају на главној скупштини прочитао ово: „Вел. Жуиан сорегледао је цело иословање и нашао га је у реду. и Али таки за тим јавља нам „Брангк" (у свом 103. бр.) ово: „ Секретар Матипин разложио је да -је Матица у најкритичнијет иоложају — — — да се може (истрага) најгоре свршити, — и т. д." Па сад, драги Тоно, ве остављај нас да се у недоумљенију копрцамо. Наточи нам чашу бистре воде, аа нам кажи, које је истина, а које није. Или је

И сваком по торбу и палицу даде, Ца им онда благо беседити стаде: Драга љубо моја, и дечице мила ! Дуго нам се срећа саможиво крила, А истинска срећа пропада без цели, Кад се међу браћом брацки не подели. У закутку нашем мириса је много, Да би целу земљу окадити мог'о. Спржиће нас сунце, ова срећа тија, Ако вазда тако само нама сија; Јер дух свети рече, слазећ' у сну на ме, Да толико сунце није за нас саме, Кад у свету јада, помрчине црне, И последњи жижак хоће да утрне. Но чуј, љубо дична, моја душо драга! Небо нам је дало и сувише блага, А у нашем дому, где се смерно скрива, Што се више троши, све то веће бива; Већ хајдемо у свет, да се с мраком премо, Да патничкој браћи чиме помогнемо. У деци пам божји благослов се таје, Који суши сузе, гаси уздисаје, А такав се дарак увек радо прим'о, За то желим роду да га поклонимо. Понесимо С] ца, наше среће кључе, И тај свети огањ прометејске луче,

можда истина и једно и друго, — а то би био најновији доказ Матичиног и твог слободног кретања. Што се тиче самога избора, нама је мило што је и ту једпогласност избила неслогу. Што је др. Ст. Павловић са овојим рођеним књижевником остао сам (и ако ее саморан, јер има ко се стара да не остане гладан), — о г. Балти није било помена ни у предконференцији (а то је већ један корак унапред). — Мило нам је што у новом председнику видимо човека који је дорастао том задатку. Он је рекао: „Ја знам за што ви мене бирате. Ви хоћете да в а м сачувам Матицу." Ако буде у опзсности, то и хоћемо, и то да је сачува не само нама, него и себи, јер ми у њему смемо рачунати на Србина, којег и ако је политичка струја завиорила у ону матицу, где мисли да се не може слободпо кретати, ипак ће родољубиво српски порадити у овој Матици, где вели „да се можемо слободно кретати". Поздрављамо га, честитамо му, и желимо му нам добра уснеха. Али што се тиче оне зебње, да би се са избором ма које дорасле и способне личности пренела на Матицу политика, и да се неполитичпост Матице Српске, само тако може доказати, ако бирамо политичну личност владипе боје, — против тога се свечано ограђујемо. П у С Л И Ц е. 0 Буланжеру се само то зна, да је отишао некуд на пут. На то су се све кемачке новине ужурбале, па чепрестан 0 ВИЧ у А Бјеи! (А то се овако изговара : А д и ј е ?) Расветлимо роду издубљене стазе, Упутимо бедне, што по глибу газе, Покидајмо мреже саможивој злоћи, А награда за то — доћиће нам, доћи! . . . Збор зборио сложно и решио о'ма, Да у ширем свету тражи шира дома. Упртили торбе и слепачке штаке. Раширили крила, жељице им лаке, И кренули на пут широм света шарна, У варучја људи, рода благодарна.. И од тога доба живели су свуда. Њу крстили: глупост, њега звали : л у д а. * Ал' они су ишли. Ишли својим грвдом, И светлили свуда, и дизали редом, И газили тако по трњу, по калу, И примали подсмех за љубав, за шалу. И то било тако — ал' не било дуго, Из усева њиног никло нешто друго. Загледали се људи. какве су то луде, Ал' к'о веле: Нека! Хајде нек им буде. И тако смо жељни новости са стране. А рекли би, нису душе неваљане Ако не донесу, неће ни однети, А шат и њих време научи паиеги. Но тај раменослег, гоетољубље ово,