Стармали

190 „СТАРМАЈШ" БР. 25. ЗА 1888

X. Дамокле је ииао само један мач. А један мач не може висити свугде, где год би неки хтели. Ал за то је слободно плашити децу са фабулозвим Дамоклеовом мачком, којом се смера на то, да се деца уплаше, па да у страху сама себе огребу.

о о. Кажу да је Бисмарк сад већ заиста жељан мира; ал не оног европског, у који ни сам не верује, већ оног личног, који му је много сигурнији.

§. II Гирс хоће да прослави свој јубилеј, па онда да седне у ленштул, да запали лулу, па да фумигира своју политику. Многи су најгирсиг, ко ће за њим доћи, и волели би да он са свога л е пштула и даље управља. □ . Кр. Милап је придевуо ордене гостионичару и портиру у Опатији (Абацији). Мора бити да се кр. Милан оданде вдраво журио, кад је заборавио на штифлпуцера и на штумадлу.

Н. Не зпамо да ли постоји какав љубавни уговор између Турске и Грчке. Али ако и постоји, сунђерско питање може га лако избрисати.

1®_\ Даклем ћ^рић није потврђен за проту. (До сад је пословица увек говорила о протином маслу, а сад се канда више истиче вдадичино масло).

О. „Вражје Доба" једи се што „Браник" и „Застава" говоре о болести Авђелићевој, Међу тим „Вр. Доба" је прво, које већ гуди и о могућој смрти његовој.

Л. Ко хоће у ове збиљске дане грохотом да се насмеје нека купи 43. број „Турског Народа". Нема ти ту више : Анђелићу дико и славо, света душо, мудра главо, узор православља! — Него се ту Анђелићу швићка под нос : „С главе риба смрди!" — ,,Још пре две године сазрео си за пензију." Само што га не шчепа за браду, — ал и то је већ близу. Тако се свети судбина-јарац.

Ћира. Спиро брате, ја са више страна поштујем новоизбраног председника Матице, г. Милоша Димитријевића. Али ипак морам рећи што сам чуо. А то се не тиче његове личности, већ засеца много дубље. Спира. Па шта си чуо. Ђира. Чуо сам да је у очи избора телефонском струјом дошаптано из Пеште ово: „Ако хоћете да избор буде потврђен. можете бирати самп или Мандића или Димитријевића. Спира. Па то би онда била кандидација. Ћира. Мало горе него кандидација. Јер кандидација обичио пружа тројицу, ал ово слободно кретање сузило се само на двојици. Спира. Ајде да ми то не верујемо. Ћира. Е па хајд' да не верујемо. Ал ипак ваљда смемо главом махати.

Трајало је дотле, док је било ново; Јер гле на једанпут — зар промене ради? Некако се људ'ма та љубав досади. Подмигнуше тајом, згледаше се гледом, Шта да чине с овом с невидовном бедом! Тад домаћин скочи столу са прочеља, Као општа мис'о жеља свију жеља, И наздрави чашу неког нића љута Незванцима гладним за сретнога пута. Па довика слуге и напујда псине И прекрши прутић изнад главе њине Иодигла се граја, комешај и вика (Та у свакој цркви виси таква слика; Ако није исто, прилично је слично, Тако што се збива често, поновично), А суседи дошли, нробуђени кликом: Право, ред и правда са жељезним ликом, И решили: „Крив је продрзљивац смели, Крив је управ за то, што нам добра жели! Та ми сами знамо, право добро гди је, Ал' само нам за сад за тим стало није. Што он да се брине наше среће ради ? Хајд' до врага с њиме и са том дерлади!" За мало то било, једва тренут ока, Па се диже нека справа повисока

И ту иеђу земљом, прахом жито-сивим, И међ' плавим небом, благим, милостивим Залепрша нешто, као сабласт нека, Као мукли злочин, налик — на човека: Нечовечан пример за потоње дане, Којим но се орли и гаврани хране — Ископали раку, зарили га доле, Претрпали њега и његове боле, Поскидали капе и около стали, Па га сваки редом по сузицом зали, Јецајући горко: „Еј, судбино тужна, Где убисмо брата ни крива ни дужна! Но извин'те, молим, ту ми криви нисмо. Што нас није поз'но, ко смо и какви смо? Та наша је савест чистија од злата, Већма нег у нашег — у брата Пилата. Но сад шта је, ту је — нек је заборавно! Кајемо се, ето, кајемо се јавно, А у такав иокај тоне кривња свака. Бог нека га прости! Земљица му лака! . . . И одоше дома, само правда оста и загрме: „Амин! То је за ме доста!