Стармали

„СТАРМАЈШ" БР. 25. ЗА 1888. 197

Ђука. Даклем за двадесет годива, од како је Матица Српска у Новом Саду, прекужио је тај просветни завод пет истрага. ЦЈука- Јесте. • На сваке четир -<године долази по једна истрага. Ха! Садтекзнам зашто то тако бива. За што? У календару стоји, да је свака четврта година преступна. А пошто пештанска господа испред носа свога не виде викаквих преступа, то морају мислити. да су се сви преступи сакрили у Матицу Српску. Ђука. Па за што увек преступе траже онде где их нема ? Шука- За то, јер им је тугаљиво тражити онде, где их има. После височајшег укора, Што је круна рекла, То је друга ствар. И она не тражи Ничи коментар. Како је речено ? Верзије су разне: Најшиљастије су Онс бркомазне. Како је речено Нисмо могли чути,

0 тој важној ствари Званично се ћути. Ал што круна рекне Девотно се прима Но други је рачун Са грдаковцима, Што преплећу речи Да направе замку , И над верним сином Прекидају сламку. Ти, који би опет Муке дали Христу, Не допуштају ти Имат' савест чисту. Та и оном, кога На вешзла прате, Допушта се рећи: Бог ми душу знаде. А на тебе дижу Хајку ка' на звера, И владици једном Та се реч замера. А.л савест се не да Ишчунат из груди. Лавежа с' не боји. Њој не суде људи. Чисту савест круиа Већма штује, љуби,

Давно је то било, то не намте живи, Ал' се виде трази црни, жалостиви. Иструн'о је ч о в е к. А деца за њиме Свиснула од туге, од глади и зиме, Те их једном смрзле нашла јадна мајка Над зараслим гробом покојног бабајка. Умила их зором и повила даном Прелила их сузом крвавом и сланом, Ноложила тела драгих самртника Крај човека свога, свога мученика, Па задела штаку чело главе њине, Да им стражу стражи у часови тмине, Докле лажи трипут не одпоје петли И нова се зора истине засветли. Нестао је ч о в е к. Ал' још жена блуди, К'о сумртва савест бесавесних људи; Блуди широм земље, у прошњу се дала, Лута преко трња, помрчине, кала: Е да л' игде плама у тој мрачној студи, Да јој њене мртве згреје и пробуди . . . , Још причају неки, који даље виде, Да у глуво доба своме гробљу иде, Па нариче, зове, опомиње, сећа На времена боља, човечнија, већа; И ту куне, тужи, прижељкује снива Али помоћ ћути, мрак се не одзива

Но кад отуд пође, да се у свет врне, — Као грдна сенка орлушине црне За њом иде време, па јој дошаптава, Да ће устат' човек из свог заборава И узети штаку, не да милост проси, Већ да бојак бије и победе носи. Тад га више неће прогањати псима, И чуће га сваки, који уши има, Јер тад ће се знати — знаће се за цело Он се звати : доба, а она начело. * * * Да, слаби су људи, саломљиви, крти, А разнолик живот, разнолике смрти. Злоћа шиба бићем, па и бузд?ваном, А затире смрћу преком и лаганом; Ал' имаде смрти, преко јада јада, Кад се вера гаси, кад се духом пада, Кад усахне срце на крвавом врелу, Па изумре душа у живоме телу. Има много људи, што би добра хтели, Али мало кадрих, поузданих, смели', Да ведрога чела сваки удар приме И стотину љутих уједа за њиме, Да их удес диже громовима новим Високо над смрћу и животом овим, Па да сав свет приме срдашцу на крило