Стармали

'210 „СТАРМАЛИ" БР. 27 ВА 1888.

би могао ући ви позив на претплату а то би било као неко мало самоубиство, што нико од нас не тражи. Ал знам ја већ, ви би хтели да ван ночнем са чиме лепим; тога сте ви жељни. Е па потражићу и тога гдегод у свету. Ето на пр. у Спахи бил_. је и прошла је изложба лепотица. 0 томе нисам хтео пре да вам ја вим, јер мог'о би који српски или грчки младожења онамо ва лепак отићи па онде налепити. Даклем лепо је да те скромне лепотице ми сами себи представимо, него да се оне нама представљају. Лепше је да без њих, пего да с њима уздишемо, а најле пше је, да их другима оставимо, него да оне после нас оставе. Али кажу да је то било интересантво видити: једна од друге лепша, друга од треће, трећа од четврте, четврта од пете (до главе) и т. д. — Наравна ствар, ту се могла оцењивати само спољашња лепота, дивота и красота, ал кад је дошло да се награде деле и ца се класификација прочита. онда те лепотице изврнуше и своју унутрашњу (душевну) лепоту: једна другој мал не почупаше црне и златне свилене косе, једна другој мал не изгребоше чарне, плаве, граорасте и ђаволасте очи. А која је добила прву колајну, та је таки морала да побегне до сто врага — боље је и то него остати код иљаду врага, увређених и запостављених супарница. На тој изложби. међу гледаоцима, који су нарили очи, и очишћавали се од пара, кажу да су виђали и неког дебељка, замотаног у штаубмантл. Да ли је то био заиста кр. Милан, не могу се заклети, — ал може лако бити, и то би га онда најлепше избавило, што није доспео на Букову прославу, која се баш тих дана у Београду светковала. Н<) можда он на ту светковину није био ни позван, ил је можда и он био позван — иа избрисан, или се можда само бојао ако дође да ће бити избрисан. Ко би то знао без врача" 5®ждшетЖжГ Ајне клајне ерфришунг: ИЈШ како су фетери; Михлови и Сеплови дочекали свога земљегосподара; или нов начин, како се ордени, колајне и пр. задобити — не могу; или дужи наслов, него приповетка. Кажу, — ако т. ј. не лажу, — да је владајући фирст једне од најмањих немачких земаља, добио једаред вољу да усрећи свој љубљени народ и да пропутује кроз сву своју земљу. Кажу, да је то путовање започео у 8 сахати из јутра, а довршио га око 5 сах. у вече истога дана. — Кажу да га је многобројни!! његов народ свуда одушевљено дочекивао, и даје у сви десет штација свога нространог фирстенгума било скоро више народа, него на каквом темеринском вашару. Кажу још и то, да је њихо-

ре; — а и врачара што зна још за сад не сме ником да каже. Међу тим нису се све леооте скупиле у Спахи. Нађе се по нешто лепо и на другом месту. Его на пр. немачки цар Вилхем био је у Бечу, делио је црне и црвене орлиће, по своме рачуву и по својој правди, као да нам је хтео показати, кога треба наградити а кога не, — те тако сад све бечке новине морају лепо, на широко у на дугачко да доказују, да се немачки цар ни]е ни најмање хтео мешати у вашу упутрашњу политику, Лепо је и то што школски закон у Хрватској, који се тиче Срба, још пи сад није поднешен на потврду, — то ће можда г. ђурђевића дирнути у онај последњи елеменат, за који је сам рекао да ће бити српски. Лепо је и то, што је неки плебанош Вучетић у име пророка Иеаије и у име бискупа Штросмајера писао писмо рим-папи, а писмо је запало у неке немачке новине и оданде потресло цео навинарсаи свет. Писмо је сад ту, — може га свако читати и то десет пута ако хоће, — ал плебаноша Вучетића нема у целој ђаковачкој бискупији, — нема ви пророка Исаије на земљи па сад ако пештански журнали хоће кога да избрусе, не ост&је ии нико, него опет сирома владика Штросмајер. Лепо је и то што у Тршићу, где се Вук родио нема још ни сада школе. Јер да ту има школе учитељ тршићки за цело не би дувао у рог данашње владе, а кад то не би чинио, влада би се здраво једила, а кад би се влада једила могло би јој шкодити. Даклем врло је лепо што у Тршићу до сада још пема школе. Но ако бог да па живи дочекамо сто и једну годину после Вуковог рођења, — онда све то може бити друкчије. А дај боже и да буде.

ва виеост била одушевљена оволиким доказом љубави и оданости према престолу и према њему и да је с тога наумила, дати видљиви знак свога благоволења, своме љубљеном народу, те је наредила, да једна стафета одмах појури у последњу штацију, и да јави! како његова висост фирст Хајс-Вајс-Мајс-Лобенштајн, стиже тамо око 4 сахата и како жели да у томе месту узме: „ајне клајне ерфришунг". И док је његова светлост уз пратњу свога ађутанта и два коњаника, била пут села, вароши, града, шта-ли је, (који се, рецимо „ Телилфол " звао) дотле је у „Телплфолу" владала граја и велика забуна. Није шала, књаз долази! Али шта више: Фирст ће баш у „Телнлфолу" да ужива: „Ајне клајне ерфришунг"! Каква почаст за грађанство, каква слава!! Опћинско веће, под председништвом свога виспренога фетер Михла Сеплберба, ено већ два сахата под општинском липом седи и еаветује се, али никако да се довије, шта управо да ради! Колико су мудри иначе били заступници „Телплфола", ипак нису никако на чисто били са тим „Ерфришунгом", шта је владалац управо мислио? какав „ерфришунг" ? У коме смислу?... Лупали су главе, (али свака себи, јер да су то били од куд моји