Стармали

218 .СТАРМАЛИ" БР. 28. ЗА 1888

Купво је много флаша дуиста, — ал то је било излишно; у Београду је и без тога јако <1апбп§ Купио је Једво перо од чоколаде, за Перу Тодоровића, — кад га стане грпсти, да иу не буде са свим горко. Пуслида није ни тражио, — тога је снт из „Стармалог." Понео је и хинеског пецива; — то је добро уз руски теј (ако би га случајно морао пити). Понео је и малцбомбова; — јер може се паћи каква Малчика која је од живе жеље про (мал не рекох: од живе жене) промукла. Понео је једпог генерала од шећера; — јер они живи нису му здраво слатки. А народу, њему је наравно позео маџ*ва од гаипака, (но можда ће се предомислити пак ће га сам појести). Збиља1 Мал нисам главно заборавио. Николи Христићу понео је једеу инднјанску крофау. Ви знате како те крофае изгледају! као иеке мале бомбе. Ту крофну моћи ће чича Пикола лепо употребити. Кад се буде Милан шетао по Калимегдану, Никола може ту крофну испустити испред краљевих ногу, па онда повикати: Атентат! Људи, атентаг! Ево орсинцјева бомба! петарда. Ту би бомбу оп оает подигао и код куће појео; алп та индијанска крофиа из Беча оправдала би после свако ново насиљз, стегу, изузетно и опсадно стање. Ето тако мислпмо ми о посластицама купљенпм код бечког цукерпокера. А како мисли кр. Милан? — то не знамо. А како мп ,;ли народ у Србији — то опет ов зна. Но манимо се посластица. Сетимо се и чега другога. Ето на пр. ја сам се сетио оне красне нове ЕеЖИетЖж! Еако се чика Арса оасенио. (Ако није истина оно је лаж). Чика Ареа је био човек врло веселе иарави. Волеоје друштва, и радо се бавио у друштву, али му је слабост била, шго није марио за с лаби пол, пего се увек држао овејаних репрезената мушке снаге, мушке главе, и мушке врлине.... Мрзио је на жене, јер је у свакој видео само: Еву.... Пријатељи његови трудише се, да га ожене, али залуду. Браца Арса опирао се тој намери све дотле, док није постао чика Арса; и тако оетаде и под седу главу „благонадеждни.... Једно вече славила је мала, али одабрана дружиница, имендан једнога члана свога, у госгионици код „црвене шеве." Пило се, пило; певало, веселило... Чика Арса нође веома — рано кући ; п ал' ао најлак иочрЛуНи"... Несигурном руком отвори врата од ходника. и пипајући десно-лево, докотура се до својих собних врата. Кроз пукотину једну светлуцаше неки сјај. Чика Лрса застаде ■— „Хула једна, тај мој шмокљан Маша", — прогунђа у браду, — „за цело је заборавио угасити лампу у соби ' — Љутито отвори врата, али остаде као скаиењен на

сале, што је скоро отворена у Панчеву, где је само па молерај потрошено 1,500 фор. — Лепо је то и красно. Кажу да та сала може за пример служити. Ал мени је милије оно време, кад су се негда врли Панчевци у мање и немоловане собе збијали па нису салом већ собом другима за пример служили. Сетио сам се и тога, да се бан Хедерварио вратио са свога тријумфалног пута из Загорја. Што је то био дочек, то лугари и жандарн јога никад нису запамтили. Народ га је већма запамтио, јер је цело вдушевлење ишло из његовог џепа. Било је и искрено, јер је многима сад џеп и кренут, Но апак ,је парада била велелепна; — веће и искреније иараде само би опда могло бити, кад би се чуло да је бан табран за цара у Хинеској, да се тога избора примио, и да сутра тамо одлази, да Хинезе усрећи.

Кр. Милан у Синагоги, Ја се шетам по гаироком Бечу Да опружим своје танке ноге; Наједаред вијакер дозврја, И застаде баш код синагоге. Двокрила се отворигае врата, 1 инагога као да се смегаи, Из каруца краљ Милан изиђе, И унутра, међ Јудеје спегаи. Ту је тигама радозаал! свега. Уђем и ја п преподобним миром, Ту бар могу — прилика је лепа Пред Миланом стојат' под гаеширом, прагу. Али не с тога, шго је велика лампа збиља горела на столу, јер „тај шмокљан Маша увек по пешто недотупавно уради", — него због призора, који му и оно мало здраве свести помути. — При столу, седела је — женска арилика, и, као што се он, крај све буне у глави, могашо уверити, баш красна, млада женска арилика! Лепотица је везла пеки појас, што га новорођена деца обично као уздарја добијају. — На лишцу се опажало, да је то красно чедо у некој тузи; чика Арса је видео чак и сузицу једну, коЈа се низ лепа образ скотрља. С тога му суну кроз памет, да је ваљда натрапао на какву кућевну брачну сцену, која са сузама почиње, а са „снаш -Пелиним придикама" свршава. — У томе га још већма увери грдна нека „штримфла", која је на другој страни стола лежала, и чисто доказивала, да у овојбрачној драми ни „режисер" не фали, и то у виду какве грдне „шлофкапе", великих наочари, кукуљавог поса у кратко: слатке иунице .'.... „Баш сам магаре", — гунђао је чика Арса, — „да ја натрапам у туђу собу!" — и лагано, нечујно, хгеле се повући натраг. — Али на његово дивно чудо, сад се лепојка диже, и погледом пуним срдачнога бота нође му на сусрет, чика Арси се ппче соба око гла»е окрећати. — Па она се и пе чуди, од куд ја да рупим у то доба амо!? мрмљаше сам у себи, и да би се он на фини начин и.звукао, заноче изиињавајући се :