Стармали

„ СТАРМАЛИ" БР. 29. ЗА 1888. 229 уЖ>»ев«««^*9в9®е*9«&»в^Л»^#®в9$^9«<&!«е®еве®«ввК>^!«®«««ее9»«<*^е«Фв«в«5«в««в«*©Је«9ад«98®ее&»е«^^

Досетке т наивности и др. из дечијег света, Мала Тива први пут видела »бициклисту", како јури улицом, па се уплашида и почела викати: — Мама! Јао, мама! Полудио „шлајфер", па — узјашио на точак!

Смиљкина мајка добила неке гошће са стране, па како јој се у кући није нашло никаквог теста или других колача, на брзу руку купи за једну форинту од посластичара. Кад су гошће почеле јести, по обичају стадоше хвалити домаћицу, како су јој колачи пзврсно испали за руком, да их је чисто грехота јести. — Једите само — умеша се брзоплета Смиљка — има још тамо њутра. Купила је мама за форинту.

Учитељ: Је ли, Стевице синко, кад ти имаш две јабуке, па поједеш једну — колико ти онда остаје ? Стевица: Једна. У ч и т е љ : Добро си погодио, Стевице! Али кад ти Иван да још две, колико ћеш онда имати? Стевица: Молим, господине, та лола мени никад ништа не да. У кући нашег нријатеља Паје сваке године принова. Његова кћи, Зора, већ је била огуглала, да редовно сваке године чује исте речи: „Донела рода бебу кроз прозор." Али кад јој легос опет поновише то исто, она забрипуто ману главом и рече : — Требало би тој роди осећи кљун, па да видиш, хоће ли онда моћи донети бебу.

Отац: Кад ти, Пајо имаш три земичке, па поједеш две — колико ти онда још остаје. Паја (кроз плач): Јес, лако је теби говорити, али мени мама никад не да више од једне да поједем.

Мала Цоца: За што ти, мати, носиш сваки дан кратку косу (ошишану) ? Мати: Тако ми се допада. Цоца: Али мени се не допада, јер овако се не зна, које је од нас двеју мати, које ли је кћи. Него или ти пусти косу или да пустим ј а. Брат Вајин Дејан први пут видео пун месец (јер у то време обично га повале у постељу), па му се та појава особито допала. Онако зачуђен зацита мајку: — Је ли, мама, шта је оно жла,тно? — То је месец, сине, — рече му мати. — А је ли то твоје ? — То је свачије, које добар и послушан. — Дај, болан, и мени малко, па цу и ја бити добал. ' — Е, чедо моје, то се не може дохватити; то је високо, чак код Боге. —- А ти узми шаму (шамлицу), па се попни цак код Боде ! ■' ; -

Таса: Замисли ти, Спасо, једну тицу, па да ти погодим нешто; али немој да ми кажеш. С п а с а: Замислио сам већ. Т а с а : Је ли врабац ? С п а с а: Није. Т а с а : Онда је ласта. С п а с а: Није. Таса: Е, а шта би могло друго бити? С п а с а: Теле.

ђурица Брашнарев чуо је више пута, кад се пита за какав лек: „шта је то?" да се обично каже: „пре лек био, него што ти пит'о. л Неком приликом остане он сам у соби, па како су на орману стајала стаклад са ушећереним воћем, дочепа једно и почне јести. На то уђе у собу његов отац и подвикне: ,Шта је то, ђурице?" „Пре лек био, пего што ти пит'о! и одговори синак и мирно настави свој посао.

0 т а ц: Јеси л' чула, жено, ја више не ћу трпети те комедије. Кажем ти у брк, да је то већ безобразлук ! С и н : Не љути се, тата, — јер мама нема блкова.

Иослала мати Бранка, да купи две кифле за ужипу, а он донео само једну. — Шта је то, неваљалче? рече му мати. Где ти је друга кифла? Да те нису преварили ? — Нису, богме; ту је и она друга. — А где је — ту? — У трбуву ! одговори Бранко сасвим задовољно. Чика Сима-

Како одлане Којиној души, Која Накарада Врло много страда У своме лшвоту, На своју ерамоту. Жена му је оштра, Жена му је љута, Њојзи увек мора Да с' уклони с пута; Она му чангриза Она зановеда, А благоме мужу То је права беда. Њена реч је прва, Ал и последња је; Своју вољу шири, Другу не познаје. Каже л': „млеко ј' црно", Мора бити црно, А Кбја се смањи К'о маково зрно. - Сачувај га, боже, Кад би што год рек'о —