Стармали

.СТАРМАЛИ" БР. 35. ЗА 1888.

274

правитељ канцеларије у угарском министарстну трговине Еокан пати он затвора, те је с тога ушао и затворио се уВертхајмову касу, у којој су пре њега били 42.000 фор. те се сада дописује оданде са неким књиговођама и директорима илочке, инђијске, сегединске, кулске и т. д. штетионице и сви скупа декламују песму: „Куд се деде Немањино благо?" Добро би било да се у Америци оснује завод за пот помагање и осигурање пребеглих Европејаца, који почешће дотрче у Америку, управо рећи докасају, јер они не трче с галопом, него с касом. У Модошу је калуђер хтео да удави учитељеву жену. То је заиста редак пример љубави једног духовника према своме духовноме чеду; воли га да га удави I Него је канда већ дошло до пропасти света, до Содоме и Гоморе, та и тај М о д о ш кад читам по моме обичају унатрашке, а оно изиђе Шодом, дакле С о дом ! Чујем да је дошло у моду спајање листова. „Јавор" се спојио са „С тр а жи л ово м." Само не знам како ће се звати тај претопљени лист. Најбоље би било спојити им досадање име, полутину и полутину. „јавор" и »Стражи — ЛОВО* било би онда или ,Страживор" но може бити да ће боље пасовати оне друге две половине „Ја-лово," а подузеће ће и бити „јаЛОВО," ако публика срнска остане себи конзеквентна у досадањем свом немару. Сад сам тако расејан, да сам заборавио шта сам оно још хтео овде да нагрукујем, па да слагачи у штампарији препишу за „ Стармали." Ваш (како се оно зовем?) Расејановиђ с. р. швджшетжк7 Бадње вече, (Црииоветка.) Сунде се спремало да зађе. Нокушало је још да оздати врхунац снегом иокривене куле у вароши Н. ал тај носао данас му нешто није ишао од руке, па се махну и западе за облак. Неколико звезда провириваху кроз своје прозоре, ал магла што се дизала од оближњих планина, сметала им јасним погледу, за то звезде затворише прозоре и одоше да спавају. Али ове вечери баш није ни потребе било сијукању звездица, то је сад било излишно јер још за један сат пак ће нобожни људи запалити тисуће и тисуће свећица, које ће да зазраче кроз хладну декембареку ноћ. Та ово је бадње вече, ово је оно божанствено вече, кад невидљиви анђели лете свугде по хришћанском свету, носећи на крили радост и мир, — ти анђели пролетају већ и кроз узане улице старе вароши Н. Близину анђела само осећамо, ал људе по улицама видимо, — све се то ужурбало. Сваки носи нешто под пазухом, чиме ће за који час да обрадује својту и малише своје. Свако се жури кући. Улице се већ осамљују, врата се на дућанима затварају, а прозори постају све светлији. Овде онде чујеш већ из понеке куће весео усклик обрадоване деце. Један висок човек иде још улицом. Он се не жури.

јрр мШ Бука. Ја не звам што људи тако хвале тај гас, те ето га и Новосађани уведоше. ШШјја./ « Шука. Па зар то није добро оЂука. Богме су улице много боље осветљене онда, кад тај гас не ГО р И; нег0 кад су лампе запаљене. Шука. Како можеш то рећи! Ђука. Па ето н. пр. дању, кад лампе не гору, много се боље види, него ноћу, кад су лампе запаљене! Ђука. Били ти мени знао казати, Шуко, шта човеку прво упада у очи кад уђе у новосадску српску читаоницу ? Шука. Прво му упада у очи онај густ дим од дувана. П у с л и ц е. Л. Из Турина јавља брзојав, да је онде преминуо принц Евген Савојски. Чудновато је, дајеЕвген Савојски опет (као и пре) умро баш после — карловачког мира.

©. Ако је истина да „мајсторија козе пасе" онда благо си га козама кр. Милана. Али опет, ако је истина, да „ћупа донде иде на студенац док се не разбије* — е онда је алтера коза.

На глави му шешир са широким ободом, а огрнут је дугим плаштом. Он уђе у једну повелику кућу, у једну двокатницу. Кад се попео на први спрат, отвори врата, на коЈима је било написано једно име и презиме а испод тога „академиски сликар," у предсобљу запали свећу и с њоме уђе у лепу велику собу. Велики мачак подиже се са столице, на којој је лежао поред топле пећи, маукну полугласно према господину човеку, који је у собу ушао. Истом учтивошћу поздрави и пудлицу, која је са тим господином дошла, па онда опет леже да почива. Пудлица и мачак познају се већ од више година и живели су не као што обично живе пас и мачак, већ су се слагали као два ваљава друга, који су заједно у школу ишли. Господин човек, кога смо ево у собу му допратили и ајде да га назовемо Самком, он скиде шешир са главе и плашт са леђа па приступа ка прозору, Гледао је како се еветле прозори у кућа преко пута му. Ту се баш познаје да је бадње вече; на јелци је горело пуно танких свећица, а на белим завесама видели су се живахни покрети малих и великих сенка, сенка радосне, сретне и задовољне чељади. Дуго је Самко гледао у те прозоре, па им онда окрену леђа, превуче дланом преко свог чела и прошанута „Ја сам сам." Пудлица као да хтеде да га утера у лаж, приближи му се и дирну му руку својом хладном њушком, — ал Самко је и не погледа. „Ја сам сам," рече поново. И онда седе у наслоњачу, предавши се мислима својим.