Стармали

276 ,, СТАРМАЈШ" БР. 35. ЗА 1888.

3. Кад Српска Матица има свега око 100 чланова, а Хрватска Матица преко 6000 ; колико би овда пута требало да има Хрвата више на свету него Срба?

„Земан" или време, Познато је, да се „Н. Доба" радо намеће свакоме за поправљача у српском језику. А и само се труди да у што чистију српску одећу обуче онај несрпски дух, који му се из Пеште додувљује (да нас лакше обмане). Али кад је говор о новом избору патријарха, онда нас „Н. Д." упућује да чекамо док дође земан" томе (бр. 79.) Ми знамо да Турци време зову „земан," Ал се надамо да је са смрћу Германовом прошао земан турковању на пољу наше аутономије. То би требало већ једаред да увиди и поменути лист. Ад кад неће, — онда бар нек се не зове „Наше Доба" — него „Наш (тамо његов) Земан."

ђачка омашица, Нишко „ђаче" вели само о себи: „Ђаче" је најјефтинији и једини дечији лист у Србији. (Па наравно да је најјефтинији, — ако нема скупљег. Али тако исто могао би се похвалити да је и најскупљи, — кад је једини, па нема скупљег^) НишлијаПудлица. Тако је, имаш право. Даклем нас двоје слажемо се у томе. Та треба да буде наша газдарица. Пудлица. Лепо. Али шта мисли наж господар? М а ч а к. Ако има мозга и њему мора та мисао доћи. Али ст! Ено га ; буди се. Самко се трже иза сна, скочи са столице и онако испод очију погледа мачка и пудлицу. Али ови су мирно лежали, завили се као пуж, и баш као да тврдо спавају. А он је дуго шетао по соби горе, доле. Мора да је нешто важно премишљаоКад човек што важно нремишља, онда га ваља осгавити на миру, не треба му сметати. Оставимо и ми нашег дичног сликара Самка, па отшетајмо се у истој кући горе, на последњи највиши спрат. Ту, у једној малој, али чистој и брижљиво спремљеној собици седеле су две женскиње, једна стара, друга млада. Пред њима су стајале две шоље вареника, једна погача, и већ посна јела, као што га има свака кућа на бадњи дан. Девојка је имала благо, али нешто бледо лице, црне али умиљате очи, очи живе, али не раскалашне. Девојка је била шваља, а она стара жена то беше њена стрина, а по занату праља. Стрина која је негде у прњавору становала и сиротовала а никог уза се није имала дошла је својој нећаци, да код ње поседи ове вечери, а и да прими неке дарове, што јој ова сваког божића даје — кило к ве, два-три кила шећера, и топле чарапе, које јој је нећака еама оплела, и које је сад баш у руци др-

Незаконитост и легалност. „Бачванин" вели (у бр. 47.): „Герман је пезак о н и т и м путем дошао до патријаршеског престола, али је на легалан начин сео на њега." То је баш као кад би ко рекао: „Шегрт је незак онитим путем украо јабуку, али ју је сасвим легалним начином појео."

Последње речи. „Наше Доба" непрестано доказује, да су Германове. последње речи биле : „Боже благослови народ српски!" а овамо је доказано, да нико није ни био код њега кад је умро, него га је послужитељ мртва затекао. Но има „Наше Доба" ипак и право! Оне је речи архијереј заиста и изустио на самрти, само не Герман, него владика Платон Атанацковић. (Види Поменик М. ђ. Милићевића, стр. 24.)*) *) Ади као за што да се не би могде и Германове посдедње речи тидати народа, кад се зна да му је и за живота народ био посдедња брига.

Узбуркане етрасти. „Наше Доба" говорећи о упражњеној столици после Германа, сећа се и новог избора, па нас теши велећи: „Биће доста времена („док опет не дође земан") да се стишају узбуркане страсти и да се — — — приступи — — — акту избора." жала и често их гладила. Погача је бивала све мања, јер стрина је јела као да је цео божићни пост строжајше обдржавала; а кад је већ била сита, није јој било неправо, што јој је онај остатак нећака у ручну кесу метнула. „Е сад, Милице," рече стрина „ја треба да идем кући. А и ти ваља раније да легнеш ; јер у бадњој ноћи дешавају се чудества, — а ти си сама. Збиља, — зар се не бојиш у самоћи?" Милица је вртела главом. „А чега бк се имала бојати?" „Зар ти ниси слушала да је бадња ноћ чудотворна. Али не, не, — нећу да ти увртим у главу којешта. Но то тек знаш да девојке те ноћи врачају, па онда дознају за кога ће се удати. Али то је опасна работа. Нисам ти требала то ни помињати." Милица ју је пажљиво слушала и запита ће: Па како се то врача?" „Ето ти је на! Ти би ваљда и покушала!" „Не, не, ја не би; ал тек би волела знати како друге раде." Стрина опет седе на столицу и поче да износи своју мудрост. „Која је девојка ове ноћи сама у својој соби, га постави астал лепо, али за две персоне. Па кад избије дванаест сати, онда јој дође у госге њен суђеник. Али не дође баш он сам, него његова приподоба; а кад петао први пут кукурекне, онда гост ишчезне, нестане гг. За то је у таквој прилици добро кад девојка има уза се у каквој кеси везана петла, па ако је од тога виђенија ухва-