Стармали

282

„СТАРМАЛИ" БР. 36. ЗА 1888.

није било слободно титрање са најсветијим правом народа, а тога је ипак било пуних седам година, избија као шило кроз врећу да новои уставу нешто фали, — а то што му фали почиње се са Гара- —, а то што се почиње са Гара- није Гарашанин, иего Гаранција, а та Гарандија ако лежи у краљу Милану, у његовој прошлости, у његовом опробаном уставољубљу, у његовом мудром војевању, у његовом јогунастом схватању, онда је т о све врло згодно да се од тога наирави љуљушкава колевка, у којој би лудо дете могло мирно спавати. Али пошто је народ српски већ израстао из детињских чакширица, то се он неће дати тако лако уљуљати, па баш ако се и учини да спава, он ће испод трепавица жмирити и гледаће куд га и чему га воде. Како сада стоје ствари већ и сам каплар Никола види да му уз нови устав нема стаика, па је већ спаковао своје андромуље, али кр. Милан хоће да се покаже како је уставан, па га је зауставио бар још за коју недељу (теже му је рзставити се са Николом, него са рођеном женом својом.) Радикали ће ипак доћи на владу, — тим се колачом већ и бечка „Преса" измирује. Већина је примила уотав без претреса, јер су па позоришту била врата затворена па није било друга изласка. Скоро ће се почети нова ера, па сад би рано било да им се замера. А буде ли ко хтео да их поведе на танак лед, они ће звати одскочити и њега самог на танком леду оставити. Надокнада. Слободу збора Где год су стисли,

Ту јаче буја Слобода мисли.

Ст.

Ћира. Има јунака над јунацима. Оно надгробно слово Анђелићу, које Милан Грозни није смео да говори, то је „Н. Доба" грозно и јуначки смело да штампа. Слира. Па шта има тако страшно у тој небесеђеној беКдсг—седи Ч Ћира. Хе, брате, ту ти Милан^доказује да Анђелић није умр'о, а таки за тим прети, да ће Анђелић тек да оживи. Спира. Што се тиче нретње, од ње се не бојимо, — али логика је ипак грозна.

П у с л и ц е, ©. А шта би било да велика скупштина није примила устав ? — Било би то исто што и сад: остао би на влади каплар Никола.

ОД. Неки кажу да се у Србији неће мењати мивистри, догод не дође Пашић да се увери о озбиљности амнестије. —. Кр. Милап вели да је сретнији од кнеза Ла-

ВМДВШ1. Измирателан лек. Е није друкче већ су му баш додијале те две опајдаре. Коме су додијале ? — Господину суцу, А које су те две опајдаре, што су г. с/цу тако додијале ? — Једна је снаш' Ева, а друга снаш' Арга, две сусеткиње. Те две снаше као да нису ни имале друга посла, него да се од понедељника у зору, па до суботе у мрак свађају, грде, запсивају и једна другој ноктима у очи залећу, — а кад сване света недеља, ево их, као наручене, у судницу да им судац суди, да им правду дели. Суцу би се таки смучило чим би их из далека опазио. Он је с почетка покушавао да их измири, — али всује труд, Па онда би једне недеље стрпао у бувару сназп' Еву, а друге недеље, промене ради, снаш' Аргу ; али Ева остаде Ева, а Агра остаде Агра, а судац остаде мученик њпхове редовне досаде. Није их више ни затварао; пуштао их је да се пред њим изландају, шат их језик заболи. Оне се Аред њим изландају, изгрде се, нарулге се, можда их и језик заболи, — ал кад се са рочишта врате једва чекају да опет понедељак сване, да на ново почну: „кучко и бештијо !

„Бубо и ленштино!" „Стокућо и гладницо! „Губо и вештицо!" и т. д. и т. д. Колико су пута већ пред суца излазиле томе броја није лако наћи; али ево их, опет дођоше. Судац их оиази кроз прозор и рече пандуру : Ево их — ево мојих слатких гостију. Али данас их нећеш пустити пред-а-ме догод се све друге партије не изређају." Пандур је ту заповест врло радо извршио. Снаш' Еви и снаш' Агри мучно је било тако дуго чекати. Оне су обадве још код куће наизуст научиле како ће своје тужбе пред судца изнети, — па у дугом чекању могле би од тога што и заборавити, — а то би грдна штета била. Али ко чека дочека. Дочекаше и оне да их пандур пред суца изведе. Чим уђоше у судницу судац их врло љубазно дочека: „Е нека, нека, само кад сте ту; а већ сам мислио да ме ове недеље нећете походити. Изволите сести!" Па онда брзо изађе на побочна врата као да има нешто да донесе из друге собе. Снаш' Ева и снаш' Агра посадише се и чекаше. Чек^ше четврт сата. Чекаше по сата. Чекаше пун сат. Подне је већ давно одзвонило. Црева им крче; глад се појављује, — али судац се још не враћа. У њима је жуч узаврела, а ни језик им није свикао на тако дуге почивке, — мука жива. А једна с другом да проговоре — ни то не иде. Но ипак се Ева поче мигољити на столици.