Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 86 ЗА 1888. 283

зара. То сад тек вели. Ал кад се враћао са Сливни' це, онда је то заборавио да каже.

П. По нашем мишлењу добар устав требао би да је као и добро вино, — т. ј. да га смеш и трести и претресати, па опет да се не замути.

Д. Зна и кр. Милан шта је добро вино. Али народ канда ипак боље зна — шта је добар устав.

Л • Кр. Милан радо држи дугачке беседе; то је уставно. Али другима не да да држе ни кратке беседе ; — то је можда још (за)уставније.

(5*,. „Срп. Бедник" запитао се, шта је сад најглавније да се ради после смрти Анђелићево 1 па таки сам и одговара, — најглавније је „да се саберемо." — Па што не каже јасно: сабор, — ако не мисли какво друго сабирање.

§. Хвала богу и Новом Саду је нешто сијнуло, — т. ј. гасно осветлење. И сад се бар види да ни фањери нису подједпако подељени. У футошком сокаку јекпорГ, кпор?, кпорГ, — а на темеринском друму: кпорГ, \ уог ! а рх 81, — кпорГ, \у о г <; а р 1 81. =. И уредник „Нашег Доба* издао је позив Агра се није мигољила само се мало ракољила и накашљала се. Ева се почеша брзим ноктом иза ува. Агра стаде прстима кршкати. Оиет кратка почивка — ал судад се још не враћа. Кад уво засврби, уво се почеше. Али кад језик засврби ту не помаже чешање, — већ ил проговори или пукни. Ева није ни погледала Агру, само је онако полугласно проговорила, сама са себе: „Тај мора бити да је заспао у другој соби. Виле га кидале !" „Но, и то ми је судија! Тај само плату бере ; а посао му девета брига!" Прогунђа Агра. Ева. Какав је то ред! ? Убио га часни крст! А г р а. Та ту би човек могао скапати од глади, код таквог угурсуза. Ева. Мени је већ довде. Имам ја својукућуи свога посла ; није мени до чекања. Агра. Имам и ја своју кућу. А судац нека тражи себи другу луду. И као што наговестише тако и учинише. Устадоше гурнуше столице од себе, залунише вратима и пођоше кући. Ишле су најпре као гуске, једна за другом, а после случајно, дођоше у ред, једна уз другу. Уз пут су говориле о суцу, а шта су све наговориле, то ни пас маслом не би нојео. Судац је свему крив ; он је крив и њи-

на претплату. Чудимо се како се и ту није сетио, да му супруга тај позив потпише (као н. пр. на соаре) — можда би се онда више претплатника одазвало.

0. Чудан је тај наш свет. Надзорнику Текелијанума С. В. Г1. замера „што много иутује," — а школском референту С. В. П. „што мало путује." — Па ко ће том свету да угоди.

Битија чтеније, Кад је оно пролетос у Србији радикална странка дошла на владу, одшкринула су се врата и многим овостраним листовима, који до онда не смедоше прелазити у Србију, Један пријатељ усуди се кр. Милану предложити да се та слобода простре чак и до „Стармалог." Том приликом прочита он краљу песму, којом је „Стармали" нову владу поздравио па онда рече: Нема разлога, Ваше Величанство, да се само „Стармалом" прелаз забрањује, јер ето, као што видите, он се поправља. На то је краљ иронично одговорио: „ Е иа аустимо га, нек се иоиравља! — ал му иардона нема, док се са свим не аоирави. и Ми смо то још онда од једног случајног сведока дознали, ал смо то већ и заборавили били. Кад ал ономад дође нам (случајно или намерно) један познаник и онако узгред рече: Драги „Стармали", ти си већ доста натрво рена краљу Милану под нос, али ево да ти прочитам устав, који он наховој свађи, он подржава њихово непријатељство, он баш силом хоће да се оне не измире. Тако олакшавајући своме узрујаном срцу прођоше и поред куће сучеве; ту бацише око кроз прозор и опазише суца где за трпезом седи и са свим на тенане неко печење транџира. „Пресело му, да бог да!" рећи ће Ева, „Загушио се, да бог да!" допуни Агра. Судац је то све чуо и томе се тако слатко насмејао да му се све тресло широко благоутробије. Још је и на прозор стао, и оданде је очима пратио своја два огорчена клијента. И њихове су куће биле на крају исте улице, Једна до друге. Ту снаше стадоше, зажелише једна тругој: „добар анетит !" и то не једаред, него најмање пет пута и расгадоше се као две најприсније пријатељице. А шта је судац на то рекао у томе лежи и навроученије ове наше приповетке. Судац је рекао ово: „Тако је то, да. Кад се две кавгаџије зарате увек им ваља наћи некога трећег, против којег ће се здружити и гњев свој искалити." Да је судац имао право, најбољи је доказ томе, што му од тога доба никад више ни снаш' Ева ни снаш' Агра нису долазиле на тужбу. То би ваљало увек покушати. А у нашем добу увек се лако нађе трећи, који заслужује, да се двојица против њега сложе. (По немачком ) *