Стармали

284 и СТАРМАЛИ" БР. 36. ЗА 1888.

роду »поклања*. Сад би ваљало да и ти окренеш други лист; јер ето видиш, краљ се поправља, Шта смо ми, сићушни створови, на то одгово рили, то није вредно бележити; али нема сумње, да нам наши читаоци замерају, ако нисмо и ми одгово рили онако и овако: „ Е иа иустимо га, нека се истравља! —■ али му трдона нема, док се сасвим не иоирави". Ст.

Побри Отеви Каћанеком, Добро дош'о, Стево, Испод мрачна свода! Добро дош'о у слободу Ако је слобода; Ако ј' само муња, Да заблешти очи, Ка' и друга муња: Мора брзо проћи. А велика Србија Није мис'о мртва, Јера већем сада Има својих жртва. Ст.

Досетке, наивности и др. из дечијег света, —. А шта је радила, Милице, твоја мати данас пре подне? «=. Пекла ручак. —. Хахаха! Зар се тако каже? Та ваљда је к у в а л а ручак! =. А што се смејеш. Не могу ја теби лагаги да је кувала, кад није ништа кувала. Имали смо са^ мо печено пиле.

Нитали малог Тошу, шта је добио на оцене, А он опружи један прст десне руке, стави га на свој округли трбух и достојанствено рече: „ту је све!"

— Јели, Тошо, ти каида радо једеш алве? Тоша. А што питаш, кад знам да немаш!

Теза, као суботичко дете, наравно (или ненаравно) пошла је прво у маџарску школу. После недеље дана, заш:та је стрина: ,А што си се ти, чедо моје тако снуждила?" Теза уздахну па рече: „Ух, стрина, ала би ја волела да већ једаред научим маџарски!" — А зашто, чедо моје? — Да не морам више учити-

Теза. Је ли, мати, је ли дукат од стакла? Мати. Ха, ха, ха! А од куд ти то дође и да цомислиш, да је дукат од ст&кла ?!

Теза. Па за то, јер је јутрос баба казао да мора ићи да разбије један дукат.

— Волеш ли ти снег? — запитам ја ових дана нашу Тезу (која је још пре два месеца спремила мале саонице за санкање). Не волем га. — Одговори она отресито. — А зашто да га не волеш ? — За то, што неће да пада.

Теза је била у дворишту. Дође просијак па проси. — Мати из кујне виче: „Реци му нека иде с богом. Немам новаца." А добродушна Теза се снужди па просијаку поверљиво рече: Мајка каже да нема новаца. Ал она се само шали.

Идемо ми, ја и мали Јоца, па се шетамо пољаном, где опазимо једног малог магарца, па смо о њему и разговарали. Наједаред запитаће Јоца: „Јел те, ујо, кад то магаре нарасте, хоће ли бити паметније него што је сад?" „Па дабогме" одговорим му ја, „свака животиња бива с годинама и паметнија." „Хм! то је мени чудно," доскочи ми Јоца „како да велики магарац буде паметнији од малог м а г ар ц а?" Љубавне шљокице. XIII. Ево младе Лене, Ево млада мене, А ево лозинке Мудре и поштене: „Хајде, душо, да оудемо срешни, Ја без тебе, ши без мене\ и XIV. Не кажем ти као што је Хамлет драгој говорио, Не кажем ти, не кажем ти: „Ид' у клостер, Офелијо!" Јер баш то је незгода, Офелијо мила, Што си више годива У клостеру била.

Светује ме мати; „Ожени се сине!" Ал ја памтим речи Покојне ми стрине, Да се то не живи Баш ка'но у рају, Кад се двоје узму, Па се после кају.