Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 36. ЗА 1888. 285

XVI. Милка ј' тако послушна, Оданост је сама. Ух, а како комавдира Њена слатка мама! Милка ј' тако праведна, Племенитост сама. Ух, а каква ј' сплеткуша Њена слатка мама! Милка ј' тако тија, Та благост је сама. Ух, а каква ј' оштроконђа Њена слатка мама! Ја би Милку просио, Али стра ми, стра ми, Да се така добра ћерка После — не помами. Шатријан.

Из наше торбице. А. Госпођице, ви треба што пре да оћелавите. Гђцица. А за што? А. Јер онда ћете бити сигурни да никад нећете плести седе.

Весело срце кудељу преде. Деда Гаја је био веома честита старина. Једну је махну имао, што је већма волио — ракију-мученицу, него — боже прости — своју рођену бабу Насту. Него се одма и знало, ако је деда Гаја мало — гуцнуо. Таки му се крв помлади, срце разигра, па се са старачких уста растолегне, као у младо доба: „Хој Јелена, моје миловање\ и . . . Ракија се није могла у њега затајати, одма се старцу пева! . . . Баба Наста, домаћица његова, знајући му — нарав , и да човек има ту, — да простите, — валинку, крила је, колико је могла и буренце, и чутуру, и флашу, догод је у њима било ракије, али све узалуд; деда Гаја дотле се мувао, цуњао, и завиривао по буџаци, док није наишао на „мученицу," па неће ироћи ни неколико минута, а тек се зачује из вајата, из качаре, или из ког му драго краја, весела песма : „Хој Јелена, моје миловање!" . . . Испред благих дана сакрије баба Наста велику чутуру добре шљивовке, чак на таван, па је претрпа којекаквим старудијама. Празници пред вратима ; доћи ће пријатељи, својта, комшије; али ако деда Гаја одкуд нађе чутуру, неће гости имати су чим напијати.. . Тражи сирома деда, тражи да му све зној са старачког чела лопи; за луду! Турио је, што-но веле нос, у сваки буџак, али нигде ракије, ка' да су је, — недај боже — Турци попили ! . . . Видио га мали унук Раде, који је са „Наном" чутур^ сакривао, па ће деду упитати, шта тражи. „Ма, тражим сине, оно, знаш онако трбушасто, па кајишима оплетено, што-но зову „чутура!" „,,Е, па то је Наја ономадне на тавапу

оставила,'"' вели безазлено дете, и већ је са дедсм на тавану, и већ је деда по други пут — гуцнуо и рекао : „сммо још једаред]". . . Кад и трећи пут рече: иомози боже ! и обриса своје сједе брке, шапну он детету : „сине, ја би мало да иоајевам\ " А кад га дете са разрогаченим очима погледа, не сећајући се „ зашто деда и неби певао кад му се пева," додаће он, сетивши се своје баке и остале деце : „ала, знаш, ја ћу тек само онако најлак, кроз шаке ," — и склопи руке око уста, па громким гласом запева : ., Хој Јелена, моје миловање ! в . . . Дабогме, да је баба Наста одма знала, колико је читури одзвонило, али шта ћеш: „весело срце кудељу иреде !" (Цо казивању деда Илије.) Др. Назбулбуц. (Љубисав.) На гробу „Јагер Јоце." У овом тавном гробу лежи наш јагер Јоца. Од њег никад није било још бољег ловца. Ловио је лисице и зечеве на сву меру Ал данас та зверад јошт се по пољу веру. У Вршцу 5 ко.

„А ди је моја четворка." Наша мала Милица красно је девојче. Ко је год внди, са њеном дивном црном косицом, која јој обично преко лепих очију падне, кад се у журном трку за каквом другарицом залети, — тај и нехотице помисли : „нека је жива и здрава'; ал' ће многом мушкарцу мозак пореметити !". . . Ужива у сигри, али не као њене другарице, са луткама и крпицама, него са мушкарцима, бацајући лопту, хватајући „шверцере," „ексецирајући солдате, и т. д. Она је увек душа сваке сигре, па већ сад сви мушкарци приликом каквог малог неспоразума, веле: како Милче нареди ! Како Милче хоће ! . , Да ли ће и доцније тако бити ? Писам пророк, али гледећи њене дивне витице, ватрене очице и зажарене обрашчиће, чисто би и сам казао, да хоЛе а . . . Једног дана сиграло се „ мачака ." Ову је сигру такође мала Милица увела, и распоредила је „ мачке а на кров куће (у виду балкона ујкиног дома) а „ мачкови", ме^у којима је она „наравно била најлепши мачков, стајали су испод балкона, и тако су ујки њеном удесили дивну мачију, музику, која би са мало псовке од стране ујкине прошла, да једна од немирних мачака није уједаред срушила са балкона лонсц цвећа, па управо на главу лепом Мачкову Милици ! . . . Цика и врева дечија довуку и ујака и ујну, и они уведоше онесвешћену Милицу, у кућу, те хладном водом праше румену крв, која је за час сву лепу гараву косицу, црвено обојадисала . . . Сад се видило, да је Милица прави јинак. . . Ни беле! . . . Само јој је, шта ће „мама" на ово казати ! . . Ујна узме !једну четворку, претисне је на ону раниду, из које је крв