Стармали

„СТАРМАЛИ" БР: 1. ЗА 1889. 5

Нерадо иде на вешала. Цигана водили на вешала, брат ишао за њим и кад су стигли бдизу вешала, приступи једном судији и рече: — ТТТто га вешате, кад воље нема за вешала ама баш ни мало ? — Хе Циго ал славни суд има вољу — рече судија. — Па водите славни суд, кад му је баш воља — одговори Цига. Ј. Воцин-Мањин. Предговор мојим песмама. Шаљућ' у свет песме своје, Да их људи жељно грабе, Ја у овом предговору Велим: те су песме слабе Буде л' славе, — ја ју примам. Ал и други излаз имам: Докаже л' се да м-и песме Строг судија хвалит' не сме, Е и та је ствар Мени неки дар; Тад остајем бар Добаркритичар. Т. Ахиловиђ. Густо мастило, Ух, ал ти је густо То мастило пусто! Како можеш, роде, Њим да пишеш оде ? — „Има и том лека; Наспем доста воде." Т. Ахиловић

Ала су људи несебични! Чакшире кројачу увек подеране. Чизме у чизмара никад нису целе. У столара собе нису патосане. А врачаре само другом срећу деле. Т. АхиловиЋ. „Меродавна" пресуда. Неисечена на столу књига „Је л' чему књига ?" Гигу сам пит'о. иМисли су дивне" — рече ми Гига, Не смета му еишта што је није чит'о. Т Ахиловић. Варају се. Господин ( госиођици и за себе) Госнођице, ви не знате Љубав мога срца врела... (Има новца; рад тога је Лагарија ова цела).

Госпођице, верујете л' Геч из срца што је пратим?. (Истина је, са миразом Ја би хтео дуг да платим). Госпођице, одговор'те, Да л' се љубав моја прима ? (А та љубав није шала Опде, где год новца има). Госпођица ( господину и за себе) Господане, збуњена сам Са тих ваших жарких речи.. (Ух ала се знам претварат', Да пред-а мном само клечи!) Господине, ја поштујем Вас и вашу целу кућу... (Тако треба с њиме, лепо, Док не дође под напучу.) Тата даје пет хиљада Уз једино чедо своје... (Он сиромак сада мисли Да му већем новац броје.)

Т< АхиловиЋ.

Оправдање, Пијанац се правд'о, Ев' овако. кратко: Зар сам ја баш кривац, Што је вино слатко. Т. Ахиловић. Циганске досетке и лагарије. Црпбележио пх Љ. Л~ћ. III. КОЛО. Нрадљивац диња. Пролазио Цига поред неког бостана, па му многе лепе и велике диње замакле за око. Погледа около да га не ће ко вмдети, или да не ће он кога видети, и кад је мислио, да је на чисто и е једним и с другим, са свим слободио уће у забран, и по вољи изабере више диња. Но преварну се да га нико не види, јер га је видео баш главом сам бостанџија, који се био попео на једно велико дрво, да оданде може имати пред очима сав бостан. Он је све до краја гледао шта Цига ради, а кад овај натоварен дињама пође кући, бостанџија изиде пред њега и продере се: — Како си смео украсти ове диње ? Цига, показујући на диње и проневештавајући се, запита га: — А зар су то диње ? — А шта би друго могло бити? — одговори бостанџија. Тада Цига, спустив диње на земљу, преко рамена му с презрењем рече: — Е, кад су то диње, онда на част ти, па их ти једи; могу ја на пиЈаци купити колико год хоћу.