Стармали

10 „СЈТАРМАЛИ" БР. 2. ЗА 1889.

Свет је збиља, — ад на пгру личи. — Дође ли ти само добра карта, Умеднеш ли руковат' с адути, Бићеш већи него Бунапарта. Бисмарк бледи, — и то нешто вреди. Стрепе „јачи", — и то вешто значи. А журнали, велики и мали Чудном су се журбом ужурбали.) Ал ако је све сујета сама Што те вешто у ковитлад баца, Пундрав страсти ако те заЕласти, Ето свету новога пајаца.

Шта је, да је, Још се не познаје. Ми стојимо пред неким почетком, Пред почетком И пред загонетком. Буланжера један грди, А други га хвали. Један вели: Биће велик. Други: Биће мали. Ал о томе сад већ судит' Још немамо права. ваке чудне загонетке, Њих успех решава. Стармаловски.

ш©диотжж. Неколико одломака из жив»ша мајстор Тозгала и мајстор Салантаба (прокљувио Павел,) Да не кажем баш онако „с неба па у — слабину" кад је то било, ја ћу мало, што каз'о Јеврем Букало, да — заковрнем. Свет је већ почео (туђа) дрва да доноси својим кућама. Жабе (и наши посланици о свом великом листу) тек су престале да крекећу. Крешталице (и Стева Вадки) већ су прорицали рђаво време. Карловачки бећари (и Стева Павловић) већ су се устумарали по Карловци држећи се оне песме: „Хеј иде зима, тешко бећарима Кад снег пада, слабо има рада..." Само су се још безобразни врапци (и Кобург) каприцирали, да пошто по то остану још где су. Еле кад је било, држим да је точно — заковрнуто. Мајстор Тозгало је био човек „на своме месту" т. ј. имао је своју лепу кућу, доста земље и — сека Персу, с којом је осим три хиљаде, добио још и — решпекта !

Ово—оно. Из Београда нам и либерали и радикали поручују (и то не тајво, него дебелим словима штампано, — могао би и најкратковидвији краљ прочитати) поручују нам да ћутимо, јер ми њихове ствари не разумемо, — и ми сад, бар пријатељима за љубав морамо, ако и не баш сасвим ћутати, а оно морамо и даље тамошње ствари не разумевати. Па кад смо тако лепо поделили посао, — сад остаје њима да ликују (кад неће да разлику.ју) и да носе бакљаде, — а нама, по пропису, ос:таје, да то не разумемо. Њима остаје да праве лице као у преблагог Јеврема, — а вама остаје да то не разумемо. Њима остаје да ћутке пристају на понижење краљеве супруге и престолонаследникове матере, — а нама остаје да то не разумемо. Њима осгаје да кроз прсте гледе све злочине дојакошњих министра, — а нама остаје да то не разумемо. Њима о^таје да трпе како се и новом уставу ћушка за ћушком дели, — а нама остаје да то ее разумемо. Њима остаје и Мраша и сва неканопична наимевовања, — а нама остаје да то не разумемо. Али иде ђурђев-дан, а за њим Ускрс, а, за њим Духови. па шат се сиђе дух премудрости, дух разума на опе, који не разуму и на оне, који се чине као да разуму, па онда опет ил да певамо, ил да кукамо заједно. * * * Као што је познато, престолонаследник је летос обећао својој матери, да ће јој сваки дан писати, — та се кореспонденција сада проширила, — увидело се да су месеца шири него дани, и тако син маПод папучом није био, ал' за то се више пута тревио под асгалом. По лицу судећи морао му је чукундеда бити циганске багре а што се занимања тиче био је — хуљовић прве класе. Имао је бирцуз, ћурчијску радњу и — црВ6Н нсс. Седи он једаред пред бирцузом, а доће неки човечуљак. Лице му није било толико на подобије божије, колико на подобије каквог Кинезера, ад'по целом „физашу" му могао си одмах приметити, да и он мора бити пун бува. Мајстор Тозгало на брзо дозна да овај, осим тога што се скоро доселио, што се зове мајстор Салантаћ и што је прилично мутав, дозна, дакле, да овај хоће да купи и пар ципела; упути га одиах мајстор Кланцошу, и онај оде. До..д... добар да..да.. дан с.м...ма.. мајсторе!" „Д...до.. добар дан же...ж...желим!" Мајстор Салантаћ га пресече очима, ал' ни Кланцош милокрвније не погледа. „Нем.. мој.. мојте с..се сп.. прдати!" Л1е н. не спр..,прдам се ја не..н...него ви!" Овамо, онамо и већ је бога ми дошло скоро до кикања. „Бре ако те ма..мазнем овом ба .батином..!" „Чу..дув..вај се ти.ти ти к. калупа!"