Стармали

,СТАРМАЛИ" БР. 2. ЗА 18

11

терп пише сваког месеца !док се ко не сети, да је година још шира и од меседа п од дана). — Једна пчела, која се радо вије око високих клобука, прочитала је са висине своје тако једно писмо, што ]е син матери не давно писао, па је садржај и нама саопштида, у колико га је запамтила.То писмо овако гласи: „Драга мамице! Ако ово писмо не добијеш, ти ћеш таки знати, да сам ти га из Београда писао; а ако га добијеш, ти помисли да смо у Висбадву. где је најновија мода, да се син од матере раставља. Обећао сам ти, да ћу ти често писати, ал мени сада саветују да то не чиним, јер (веле) нисам писар, вего ми кажу, да је доста ако ти каткад што по каквом по-узданом путвику поручим, јер ја сам сад постао поручник; даклем околности су се променуле. Ако си што жељна чути о тати, он се радује фашанкама, а пре фашанака држао је много лепих и дугачких беседа. Водио ме је и у велику скупштиеу, — једва смо се прогурали кроз војску; ја сам мислио да идемо у рат, јер тата је обукао испод прслука своју панцијер-кошуљу; но у скупштини је било све мирео само је била ужасна запара, и ја сам једва чекао да се кући вратим, — али неки кажу, да то није била запара већ да се то зове одушевљење. Па сад већ свеједно, само кад је тата варод усрећио са новим уставом. — У нашем двору много се којешта изменуло; твоје собе изгледају као да је неки празник у њима, тако су све испражњене. Твоје свилене фотеље и канабета већ су остарила, па су изнесена у магазин, да се подмладе Нема ни оних сребрних икона пред којима си ти некад кандила палила, јер чика Мраша каже, да су то руске иконе, а он ће тати донети српске иконе, — до сад их још није донео, — бар ја их нисам видео. — А твоју слику опет су за то изнели, што је у српском оделу, чујем да су је спалили, — може бити, јер ономад је у двору

била ватра, па можда је отуда. — У твоје собе несме нико да улази, само се ја каткад украдем у њих, па ту пробам да играм соло-балет, које сам видео код Ронахера, куд ме је мој добри тата водио* — Да ти право кажем, слатка мамице, мени каткад дође да би плакао као дете у колевци, али не знам ни сам за што. А кад се тебе сетим сав се задрхћем; али на срећу, има у двору доста мудри људи, па ме лепо светују, да краљевић не сме бити нежан, краљевић треба само да је озбиљан. Па ево ја сам озбиљан. Сад ми је баш чика Никола рекао, да си ти заповедила, да ти од сада врло ретко и врло мало пишем. Ја те морам послушати, али ми је тешко, врло тешко. Твој Шаша." Ово писмо не знамо је ли стигло у Русију, ил се гдегод на путу замрзло. Али ако ко у Русији држи .Стармалог" може и тим путем доћи до знања краљичипог.

Ћира. Јеси ли чуо шта рече Јокаји? Спира. А шта? Ћира. Ов вели, баш кад би се све друге државе разоружале, Аустро Угарска би и онда моралл потрошити и црно иза иокта да се што већма наоружа. Спира. А чега .ради? Ћира- Ради неке мисије на истоку. Спира. Е бога ми Јокаји је и до сад показивао да му је фантазија велика, — али така мисија на истоку, остаје му ипак најфантастичније дело.

И да је потрајало још само мало не знам како би испало, ал' шегра Венцл тако се церек'о, да је мајсторица чак на трећем рогљу чула — куд је „часком" отрчала да каже снаш ђули Карапанџиној како се (да прости тамо она) Пели ћалишиној кроз шлиц јуче видила бела сукња — па дотрчала да види шта је. Једва их је умирила. „Не знам господару да л' ви тако говорите, ал' да мој газда тако дивани може ето потврдити цело село." „Ао ма..маму м..му хулину ! (т. ј. тамо Тозгалу)нрогунћа мајстор Салантаћ, измири се с' Кланцошем, купи пар ципела па хајд' мајстор Тозгалу; ал' да би имао више куражи сврне на један, ил' рецимо најпосле и на — два, и три фићока, међутим онај хуљовчћ се већ надао том колачу па удесио како ће га још и залудити. Кад је дошао почне да се тужи како је то гадно од вега што га је... и т. д. већ. „Е па то се ми, човече божији, нисмо разумели! Ја сам разумео био да ви хоћете ципеле, а сад тек видим да сте ви тражили — шљуке. 0 — о! Тако сте ми требали казати. Оно он јо истина мутав ал' је опет за то добар шустер. Него лепе шљуке! Ди сте и' узели ?" Кад је он видео шта овај разговара, осврне се па

„без збогом и без опроштаја" жури кући ! ал' овај је већ удесио ствар и тако чим је прошао неколико кућа сретне једног човека. „Ала бога ти пријатељу пошто си купио те шљуке?" „ћорав ти очи вадио кад си слепац код очију!" прогунђа м. Салантаћ, па само даље! Кад 'је дошао до ћошка наиђе на другог „Шта даде бога ти за те шљуке пришо ?" На то се само осврнуо, поглед'о га „но и тај је валда из луднице утекао!" па терај даље! После десетак кућа наиђе на неког Швабу. „Хеј гомшија! Тај два жљука си валта гот фетер Мика гупио ?!.... Лепа жљука!" па оде даље. Сад се наш мајстор Салантаћ већ узврпољио. Где год га ко сретне сваки га пита за шљуке, само да л' је свет луд ил' је он полудио сотим још као није био на чисто. Кад је већ био близу куће сретне и четвртог хуљовића, који је имао налог да по што по то купи од њега једну ципелу. „Ала пријане јесу ли ти на продају те шљуке?" „Нису!" био је кратак (умилан) одговор. „Немој тако брате, иего дај продај ми макар једну а ону другу задржи за себе, имам болесника у кући а далеко ми је да идем чак на пијацу."