Стармали

20 „СТАРМАЛИ" БР. 3. ЗА 1889.

Спира. Та је вода за варош. Ћира. Е па што се онда туже на њу. Спира. Ниси ме добро разумео. Ја сам ти рекао да је та вода завараш, —а то значи по маџарски, да је м у т н а. П у о л и ц е, §. Тиеа се нешто дуго задржава у Бечу. Да се није и вегова атила закачила за § четрнаести! Зк- Ја знам каква је разлика између Чеде и Владана, и између Гарашанива. Ова прва двојица су иступили из напредњачке странке, а Гарашанин је от у п и о у њој.

А. Кад је пред велику скупштину у Београду изнешен предлог устава који се „не сме ни учем мењати," онда је један скупштинар шапнуо: Мени ово не изгледа само као предлог, ја ту видим и нечега подлог.

+. Читао сам у једном изве штају о прослави Текел, завода, у ком се извештају избегава реч о м л адина, а место тога ставља се реч „млађешина." Ако је баш у Пешти реч омладина тако мрска, да се не сме ни споменути, онда је боље вратити се старој речи „младеж," А међу тим г. извештач могао би завирити у Вуков речник, да види шта значп у српском језику реч „млађ ешина."

<&• Др - Ст. Павловић привилегисани и свеопшти всправљач свачијих језикословних погрешака (и вепогрешака) није запео за ту реч „млађешина," он јерско". Како ће знати?! — Лепо, ти иштеш карту куд хоћеш а кажипрстом од десне руке превучеш преко носа попреко. Он онда већ зна и тако идеш у по цене јер и касири су сви у том друштву." „Е да!" чудио се м. Салантаћ и каже да ће одмах сутра ићи. Мајстор Тозгалу он не би веровао, ал' кад је и г. натарош у том друштву, онда — нема речи! Чим су се разишли м. Тозгало одмах седне на кола па терај на станицу. Са касиром се добро познавао, исприповеда му целу ствар и плати полак цене до Ч. Сутра дан пре нег што ће на железницу дође м. Салантаћ Тозгалу. Како је хтео да се очешља, спази у фијоци неке „решконте", па чим је остао у соби сам, одмах их препише, тури у џеп и „збогом!" — „сбогом!"

„Молим вас једну карту за Ч." и по решкрипту превуче прстом преко носа. Сиромах касир мал' није пуко од смеја, ал ипак се уздржао да не би овај што приметио, даде му карту и узме полак цене. Е сад нико сретнији од м. Салантаћа! Мал' од радости у два у три маха није испао из вагона (и био бијен од кондуктера). Стигне сретно у Ч. и кад је посвршавао

зна да то значи Бег 1Јп<;ег§еог(1пе1;е— па можда би се замерио Тиси, кад ба те појмове исправљао.

X. Нисмо чули како је испала последња Сентомка беседа. Ако се ту пило и пиво, сигурно је било с портом. Л. „Наше Доба" приповеда како је негдашњи намет-патријар Анђелић знао добро латински и имао је пасију да тим својим надмоћијем професоре пред ђацима доводи у забуну. Е бадава, све лепше и леп ше ствари дознајемо о Авђелићу.

Н. „Наше Доба" да оцрни пок. патр. Ивачковића вели, под Ивачковићем је укинута титула српског вел. војводе, — е па ништа, само кад је то под Авђелићем опет натраг враћено.

□ . У Б- чком друштву „Зори" влада сад лепа слога. Сад се чланови не деле на „Заставаше" и на „Браниковце", — па што се не деле, за то су баш д е л и ј е.

=. Ако буде у Добринци непристрасна истрага, неће се наћи ни трага од какве буне, ал ће се наћи трага од оне бунике, коју је неки господин јео, кад је покренуо војнике без нужде и невоље.

Г. ђ. ПЛ. ђурковику. Причо ми је неко Шта си 'нонад рек'о: „На сабору првом, Што предстоји сада, послове те се вратио опет на железницу, ал' света пуно а још мало па ће влак доћи. Но пошто је он био као шило, то није никакво чудо што је у магновенију био пред касом. „Молим вас карту за Џ." — а прст је своје израђнвао. Касир га мало зачуђено погледи, ко вели шта му је, даде му карту и заиште цену као и од другог. Сад се опет м. Салантаћ разрогачи теће опет: ,,Ах' молим вас!" . па прстом пет, шест пута узастопце преко носа. „Па шта ви хоћете? То је цена, дајте новце па идите даље, има ту и другог света." ,,Ал' молим вас!" па опет прстом преко носа. „Та тај је луд!" почеше неки викати, а неки, бога ми, потегоше и песницом јер је влак већ звиждао. Подигне се ларма, пандури су били и тако ту, те чувши да је неко луд, и то баш овај. ухваге лепо м. Салантаћа испод руке те хајд у варошку кућу. Што се он више опирао и доказикао да је у „фрајманском" друштву, тим су ови све већма били убеђени да је он заиста луд. Како је њему било то он зна, ал' кад је видио, да ће га ови лемати ако не иде, није имао куд, већ лепо полагано с њима управо у варошку кућу (ПродуждВе се).