Стармали

28 „СТАРМАЛИ" БР. 4. ЗА 1889.

Ф® , 0 $ Ђ\на. Јесу ли се већ г. Чеда и г. Владан приљубиди којој извесЂука. А ва што вису ? Шј ^-^Ж г' Шука. За то, јер треба времена док се човек промисли. ј^г^п .-_ Ђука. Ко да се промисли ? Шта да се промисли. Шука. Но, па док се краљ промисли, којој ће партији поверити владу.

У Ш Т И П Ц И, Најновија вест изБеограда: Краљ Милан није ни помислио да повери вледу радикалпој већини, а камо ли, да је с њом преговарао. (Види по новинама дугачке расправе: „Нов усгав у Србији.") * * * Вукашин Петровић постао је председник порееке уираве у Србији. То је зато, што он најбоље зиа, колико је узео за време свога министровања, па сад најбоље може знати, колико народ треба да — даје. * * * Дакле Бугари баш отимају српске манастире. Ништа зато; Србин и онако тек онда, кад му узму мавастире, уме да очига— горопадну молитву. * Доћи ће и српски дан, само оада српски конзули не треба да се зову Данићи. * * * А како се зове онај поштењакови*), који је подметнуо у Румунији Пашићу агентат? — Не зове се Анђелић, не зове се Христић, него још више нешто : зове се — Б о г о сављевић. * * * Јел нужно било, да краљ Милан затражи од мипут а које уморан коњ и кад је стигао кући, јутро је бидо већ увелико. Међу тим је већ цело еело знало да је м. Тозгало добио силне новце аа лутрији и кад је стигао њих је већ било пуна соба пили ракије и дивили се срећи м Тозгаловој. Еад су га видели онако „падшег в' пропаст љутаго очајанија" одмах м. Салантаћ устане и каже им да се не даду збунити, то је сгмо приформа не бил' се они разишли, ал' ми ћемо изиграти маторог лиеца — и „бист тако!„ Што је он више уверав'о да ни пребијене иаре није добио, тим су му они мање веровали а више пили (м. Салантаћ је међу тим ишчез'о) Само му је сека Персаодмах веровала и кад није нашла Салантаћа побегне од куће „да не гледи чудо очима." Тек кад им је све по танко исприповедао, виде они да је то Салантаћево масло и пошто су се слатко насмејали и попили све што је изнешено било, разиђу се сваки себи. Од тога доба није више м. Тозгало свог века викад сецовао, премда је (што каз'о м. Салантаћ) због евоје комендиЈе више пута требао извући лутрију. (СвршиКе се).

трополита Теодосија, да га прво развепча с краљидом Наталијом, па тек онда да га венча с краљевском круном? * * * Кикиндска „Садатњост" тражи, да петстогодишњица видовданска буде на Косову. Оно ако строго узмемо, не тражи то само ,,с а д а ш њ о с т, <; него би то захтевала од нас и — будућност.

Из брачног живота, в Ти жено, сад ћути, Иа' ће бити чуда!" — Жена не ућута. Ал не беше чуда. а.

Шта сам све читао? Много сам чигао у свом веку, нарочито новине, ал од свега што сам до данас читао, најзанимљивије је и најчудноватије је ово: * * & 1869, године читао сам у једном мађарском листу: Нечувени шкандали у српском пародвом црквеном сабору. Српско народни црквени еабор, добро је учинио, што се не састаје дегод у крчми, јер би после толикиу шкандала, сваки крчмар бацио господу посланике папоље. Архимандрит Авђелић, тај уважени муж, био је у свом говору неколико пути прекидан са бруталним и непарламентарним речима: „то није истина." Један посланик из опозиције се толико заборавао, да је ударио руком о сто, и иодвикнуо натријару : „Ми се не бојимо вашег духовног бича!" На то је настала ларма, која је трајала нсколико минута. Седнице су прекинуте и влада је наредила, да се сабор распусти. Ми одисга не појмимо, загпго то није пре учињено, него се дочекало, да се догоде нечувепи шкандали. Наше стрпљење са том господом Србима, требало је давно имати својих граница." Данас читам у истии повинама ову белешку: Бурна седница у угарском сабору, Данашња седница у угарском сабору била је мало бурне природе. У два маха скочили су носланаци са својих седишта, те су стиспутим пссницама полетили једво на друго, У један нар је изгледало, као да ће се — измешати, но разуме се, да достојанство еабора, није окрњено. Апоњи није мо^ао 25 мипути доћи до речи; владива странка тиме је хтела да се освети опозицији због тог, што је опозиција довикпула Ти си: „Срам вас било, зар још не дајете оставку," и што је једног владиног посланика ирекипула с речима: „Тај већ рже, мора да је осетио зоб." — Неки чланови опозиције били су при оеобитом хумору. Тако је неко рекао : „Тиса је о један клин обесио своје начело, о други клин § 14., ал нек не заборави, да парод има и трећи клин, а зна се, ко о тај клин може бити обешен." Сабор се разишао са узвиком