Стармали

34 „ СТАРМАЈ1И" БР. 5. ЗА 1889.

нам не дају сањати, онда баш иећемо ни спавати, тако ми поручујемо часноме и свесвоме средиштњем одбпру. — Свп ми знамо како је важан петстолетни спомен тога кобаог дава; али „Наше Доба" ве имајући друга посла, потрудило се да нам и оно то исто докаже. Само што је њој Раваница (где леже свете кости ЈГазареве) врло близу, па се могла Пештанска господа и сами растужити кад би видели мирну и достојанствену тугу изражену па пашим лицима, па би добро било ту господу од таког септименталног саучешћа поштедити. Даклем (по мудровању „Нашег Доба") општи парастос не треба да буде на гробу Лазареву, то није српски обичај, пего мало даље (писл вајтер), — а у Раваници би тога дана могли доћи господа начелници, бележвици, шумари, лугари и жандари, да са црним вином прелију добре залогаје манастирског ручка у своме желуцу. Али при томе предлогу „Нашем Добу", као и обичио, није дотрајала доследност; јер кад већ хоће да косовску прославу отисве мало даље, онда би доследност морала пришапнути : „гито даље, то боље" (је вајтер, десто бесер'', — даклем н. пр. на самоме Косову. Али тако далеко не може „Н. Д." да иде, — јер нема путна листа из Пеште. Међу тим главно је то, да у Раваници ва Видов дан буде што мање света и што већа мртва тпшина. „1де год је најмањегатрага, најмање усаомене од косовских јунака свугда некасе слави слава" — тако нас саветује „Н. Д." — а пошто тога трага и те успомене има свугде и свако, онда треба свако да остане код своје куће, па пека чита „Наше Доба" у спомен, ако не на Милоша Обилића, а оно на Бука Бранковића. Не знам хоће ли ко послугаати благонамерпи савет нашег добошара, али до Видова дана има још неколико месеца, па ко зна, кад су оне пре две гош® дджспгдж. Неколико одломака из живоша мајстор Тозгала и .мајстор Салаитава (прокљувио Павел,) (Свршетак.) Да на том није могло остати, то је била јаена ствар, јаснија него логика и појетика др. Стеве Павловића јер м. Тозгало би морао свисвути од чуда кад би на н>ему остала љага, и због тога ,се десило ево ово: Једног дана после оне комендије отако је м. Тозгало вино. Дође и м. Салантаћ па хоће да пије, ал' овај не да „То је — вели — за то, што си ме онако насамарио." Иште м. Салантаћ за новце, ал' овај не да ни за новце. Кад је видио шта је а он седио јож мало, па пође кући. Кад је извшао из подрума, шапне м. Тозгало своме слузи нешто на уво и овај изађе за м. Салантаћем, стргне га на капиџику и гаапне опет љему нешго. Мајстор Салан таћу се чисто очи засијаше: „Ха, бог да прости, то ће бити за оно. Идем одмах ал' зацело?!" „Зацело! Ја ћу кашљати и то је онда знак." Салантаћ оде а слуга се врати. „Јеси л'?"

дине могли богови послати неке богиње (гсозице) да осујете Штросмајерову прославу, што нс би ти исти богови могли и сада послати те исте, или сличне невидљиве козице (мал' не рекох козлице), па да свога и општег здравља ради преспавамо Видовданску прославу. Но ако су се те козице већ отрцале, опда, као иШтит гете<Бит има „Турски Народ" у џепу, у приправнооти једно откровеније. Онда би он пронашао, да опе свете мошти, што пх толико година у Рававици целивамо, да то нису мошти кнеза Лазара, већ да су то кости шукундеде онога пекарског калфе, коме је ваш Бранко из прекомерве учтивости свој гроб уступио и кога смо ми, без турског благослова, ипак на Стражилово пренели. Даклем мп треба сваку могућност да предвидимо и према томе да се удесимо, како не би на сам Видов-дан рекли „то нисмо могли ни сањати". Ми можемо свашг.:, па и што неповољно сањати, *ли онда да бог да да се обистинп опа пословица, која вели: Сап је лажа а бог је истина.

1 у&Шш* Ћира- Шта, зар господа ЧеД сШ Дј да " Бла Д»" .1° ш " пс? ступили ј® т, у коју извесну партију ? Ш1§ Спира. Јок! — Опи држе ШШ!!® \§ШШ да Ј е мвого достојанственије ■ ■ с ШШ© прич' кати, не би ли се од куд Г. Ристић збунио, па он приступио к њима.

Ћира. Ја, од пеког доба у београдскии новинама

„Јесам." „Па, хоће л'? а „Е, не ће хтети!" .Добро је." М. Тозгало одмах илиђе из подрума, донесе неки шафољ па га мете на последње буре баш испод баџе, па ради свој посао даље. Није прошло ни фртаљ сахата, а на пољу се чуло кашљање, из подрума исто тако, а кроз баџу се одмах за тим „тајапствено" пуштала цев од трске у подрум. М. Тозгало гурне слугу, овај одмах приђе баџи, довикне му да је добро потревио, јер у подруму баш пиког осим аега нема и намести му цев у шафољ. Е сад пико сретнији од м. Салантаћа те почне душмански вући. Новуче једаред,— нема ништ. Повуће други пут, сирома сав се напео ко штене у бари; није то шала, цев од хвата дугачка, треба ту повући ! — не ма ништ. Кад је повукао трећи пут ударише му сузе на очи, ал' сад није било за бадава, јер су пуна била и уста и пос. Нспусти цев иа ночпе и кашљати и кијати јер у шафољу нијс било випо, него — сирће. Док је ои вукао м. Тозгало је био извап себе од радости, а кад је чуо како шушти кроз цев, он лего на земљу па све се санија од смеја.