Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 6. ЗА 1889. 43

г. мигриполит веодосије Мраовић снрема се у давно засдужеви мир, а његово високопр. његов предшественик Михајило улази у сво;е никад не изгубљено право и т. д. и т. д. то су гласи, које човек свако јутро у Новој или Старој Преси чита и смеје се кад ти журнали пуцају од једа, а још су смешнији шепп 51е §иСе МЈепе гиш Бозеп 5р1е1 шасћеп. Али не радујемо се ми само као добри Срби већ и као добри грађани и патриоте угарске. Наша се политика до сада наслоњала на оно што ни само није имало наслона. То је учинило те смо постали од бриге седи, — а Србија је наш сусед — даклем ми се можемо лепо слагати само ако се споразумемо. Сто пута смо чули да је наша девиза: „Србија треба да буде на све стране независна.'' То треба још једаред рећи, а можда и написати и печатом утврдити, па ето између нас и Србије прекрасна мира. Ристић за цело неће послати каквог свог Хенгехилера или К1фенмилера, да се у нагае послове меша, па ето, да нас види бог.

ШЋира. Но, ово је баш био гордијев чвор, што смо га до нико није могао да догледи к :ко Спира. Живео млада краљ чвор није иресекао, јер му је још нејака мишица да сабљом замахује. Ал у њега као да је нека мађијска сила, чим је па ирестол ступио, гордијев чвор и сам поче да се дреши. сарију, али морам додати, али морам допунити, да то нису биле две разне, него је то била једна иста соба. Они су у трпезарији примали посете, а у посетној соби су и ручавали. „Ручавали су" — и у том погледу морам се јасније изразити. Да су ти људи ручавали то се могло помишљати, нагађати и супонирати. Али у целом Б није било очевица који би могао посведочити да су они заиста ручавали и шта су ручавали. Тај је посао ова породица вршила у највећој тајности. Кад год је посетна соба њихова, постала трпезаријом онда је пала на њу нека непровидљива завеса. Ни једно око непосвећеног туђинца није завирило у то позорје, у те мистерије, кад Н—ова породица седне да принесе жртве своме желуцу. Њихова дугачка трпеза још није госта занамтила. Из њихове чиније још није странац заграбио. Њихову кашику још није нвкоји туђинац обзинуо. Господар и госпођа Н., седам њихових кћери и четири синчића и још нека стара стрина, која је уједно била и вагнитатељка седмају буцмастих голубица, они су увек сами самцити седали за ту трпезу, али нико живи, који није припадао кући, није се удостојио те части да види како опи једу, како пију, како се салветом бришу, како ли зубе чачкају.

П у с л и д е, ©. У Србији су канда свачије груди одахнуле, само не знамо како је оним бившим министрима, који носе мидере. Они гласови: као да ће сад Аустријска војска Србију посести, опровргавају се и вели се, да су: ,ач8 <1ег БиГ(; §е§г1ЈГеп" (из ваздуха извађени). Срећа што Србија сад има чистија ваздуха, те се не боји, да ће га загушити тај ваздух, из кога се таки гласови ваде.

§. Младоме краљу Српском сад је тринаеста година. Најбољи доказ, да број 13 није несретан број, јер младога краља сви Срби сретају са највећом радошћу.

Чујемо да ће Гарашанов месечнпк и даље излазити ; < амо ће малко променути наслов: у место: Поглед, зваће се: Поблед.

А. Први задатак нове владе у Србији назива се именом штедња. Тако сама рече. Е, ко штедњу сеје, тај треба штедњу и да жње — не само штедњу, него и најсвојскије потпомагање.

б. Од дојакошњих партаја у Србији да се сад створи једна једина велика народва нартаја, то би био, то би био највеличајнији споменпк за пегстогодишњу прославу видовданску.

Ја сам у тој кући увек био добро приман, јер домаћнца је била тога мнења да од мене нема ни по кога никакве опасности, ћерке су се увек слатко емејале оним анегдотама, којих ја знам управо три стотине на памет, а и домаћин канда ме је баш тога ради у вољи инао. Ја сам у ту кућу долазио обично на један сат пред ручак или пред вечеру; никад, али баш никад да се ко нашалио па да је рекао: останите да с нама ручате или: вечерате. До некле се волдјо и драговољно ћеретало; али, што се већма приближавало време породичном жватању, лица су се све већма уозбиљавала, домаћин и домаћица су ногама врдали по патосу. Седам ћеркица узмувале би се, вртиле би се и савијале би се као да имају колику, и ваздух у соби као да је постао нестрпљив, док ја на покон не устанем и узмем шешир да пођем. А кад изустим речи: „време је већ да ручате! ја се препоручујем и одлазим !" онда се лице Сарафово заеија као свилени шешир, кад покисне; домаћица се пасмеши и накриви главу као прецветан сунцокрет, а седам ћерака запливају у радости, ка,о седам масних капљица уља на сирћету поврх салате. (СврпшИе се.)