Стармали

44 „СТАРМАЛИ" БР. 6. ЗА 1889.

х! и нашто Србији две партаје?! Либерали и радикали то су сад један пар, а неке ситније начедне разлике. треба да се притаје (бар за некодико година).

о°о. Пера Тодоровић могао би бити сам једна партаја, т. ј. кад би му Гарашанин у својој кући издао једну собу под кирију.

Л. При наступајућим изборима у Србији играће ведику удогу количник. Тај је назив врло значајан, — јер напредњачки посмртњаци за цело ће од њега добити к о д и к у. □ • Николи Христићу пре можемо казати „с богом!" сад, него кад је дошао.

X. 0 људи, маните се те нове песме : „ Мориц Паја, Мориц Паја у сабору спаеа", — тим певањем још би га могли пробудити, а он нам је тек нешто мало кориснији кад спава, него кад је будан.

— . У Америци говорио је у парламеату један посланик 27 сати застопце. Кад тај човек спава? Сигурно наш Мориц Паја и за њега спава.

Ђука. Знаш ли ти да су сада Пашић и др.Владан колеге ? шгт1 Јт ЈшЧ Шука. А по чему ? Шука. Не могу да погодим. Ђука. Кад не можеш, ја ћу ти ^-вОг-.казати. Пашић се сада враћа у своју отаџбину Шука. Аха ! И др. Владан ће се сад вратити у „О та џ б и н у". Ђука. Тако је; и ту ће моћи више користити, него у дојакошњем странствовању.

Ђука. А знаш ли шта је са Рашом Мидошевићем ? Шуна. А шта ? Ђука. Он је поп Шука. Ајд с богом, од куд ће он бити п о п ? Ђука. Та нисам изговорио целу реч. Он је п оп љ у в а н.

Из „Нашег Доба*. У подлистку Н. Д. прича се још непрестано о Анђелићу. Кад би ко то читао нашао би врло фини ствари. Ми смо случајно наишли на ова два места: „Кога је ЛнђелиЛ иогледао свом строгошЛу свога лица и свом снагом свога оштрог ока, томе таки срце, шшо-но реч : иадне у саре ". (ипсисима

верба). Господину Грозном, канда је још и садасрце у сар ама. На другом месту стоји: „Противнику је (Авђелић) увек више чинио, него своме човеку ." (Шта би тек учинио г. Грозном да му је био противник). Ако ко има каде, нека прочита те подлистке у „Нашем Добу" — са исписом и згодним коментарем, могао би учинити приличну услугу „Стармалом". Бредно да се прибележиПозвато је, како себечки лист „Меие Кге1е Ргезве" опучио на краља Милана због његове оставке. Па ипак се истоме томе листу, у уводном чланку броја му 8819-ог омакоше ове речи : „ХЈпс! а1з <Ие 1е1егПсће 8(;ип(1е (Лег АМ1ка1;1оп) т Копак уогићег \р?,г, ћеГап<1 81сћ 8егМеп 1П е1пег то1Н§ пеиеп Ка§е, е!\уа тое Јегаап<1, Аег ћег Ке^еплтеМег ги ВеМе §ећ1; ип<1 ћеГ боппепзсћет етасћ! (Ко не разуме немачки, овом приликом није ништа изгубио, јер то сваки Србин и без „X. Гг. Ргебзо" зна).

0 Лази Костику. Наш драги Лаза бавећи се у својим родним крајевима морао се мало и насмејати. И у Новом Саду и у Сомбору дочекаше га сриски листови са штампарским погрешкама. У Новом Саду рекоше му у место песник: иосник. А у Сомбору штампаше у место : дошао у нашу средину: ,у нашу сродину" (то би већ могло имати и нека смисла). То је иронија судбине да уредника дочекују са штампарским погрешкама, Но Лаза ће то нама обилно вратити у „Гласу Црногорца", кад се врне на Цетиње — (већ ако га Сомборци не пусте из своје ,сродине". Ми се ни на то не би срдили).

Јест баш теби, . . Јест баш теби Соко Песму ову иевам, Јер о теби Соко И на јави сневам. Та и како не бнх, Жељо моја жива, Јер за песму тема У теби се скрива. Ал не сва у теби И у мени нешто, (Штета што не умем Певат здраво вешто.) Кад сам оно, ти већ знадеш — Ух како сам смео Боле мога тужног срца Саошптит' ти хтео.