Стармали

50 „ СТАРМА ДИ" 1.) Кад се српски посланици у Загребу у свој клуб позивају датиаицом, да ли ће се онда Србовање у Васе ђурђевића атомити ил се већ затом и ло ?

2 ) Кад Мориц Паја у сабору спава, треба ли бар његови бирачи да буду буднп?

3.) Шта би вредила уставчост у Србији, да је Ристић послушао савет, да радикалну већиеу силом државне власти коригира ? Не би ли та правда била тако исто саката, као н. пр. она при последњим изборима у Белој Цркви ?

4.) Ако је истина: да већи део народа у Србији и не зна шта је то радикализам, — били се писац те реченице могао заклети, да баш сваки сељак у Србији зна, шта је либерализам ?

5.) Да ли би добро било, кад већ либералци и радикалци у Србији палазе свој тогшз л 7 1У-епб.1* да се ми томе само радујемо, и ако томе не можемо припомоћи да и не одмажемо ? И т. д, — и т. д.

П у С Л И Ц е, О. Сад како човек да се нада европском миру, кад се у Пешти у самој саборници већ веџбају у пуцању!

Р. 7. ЗА 1889. Сад би се Абердар могао опет латити свога песничког пера, па да напише и „иоследњи јек".

§. Г. Рохонци добро згађа у ноге, али његов барут канда ће највећма засмрдети у Тисином носу.

Д. Београдски дописник „Меие Ег. Ргеззе" зна да прича и о ономе, што нико други на свету не зна. Он н. пр. зна, да Илка Марковићка није била родом из Угарске, већ да је била Цраогорка. (Како би то некима леио било, да се око те лажи сада завади Србија и Црна Гора).

@. Сад ће без сумње у Србији бити дружевност дружевнија, сигураост сигурнија, безбедност безбеднија, а и пошта поштенија.

Ц. Ми поштујемо у новој српској влади иачело штедње. — У то се начело узда и г. Мита Ракић (иначе зло).

0 ° 0 . Пера Тодоровић у својим „Малим Новинама" назива Београђане кукавицама, лицемерима што сад куиују слику краљаце Наталије, — што је нису кусовали онда, кад је нико није смео продавати. Но Београђани ипак за то неће се учити јунаштву и характеру од г. Пере Тодоровића.

швдлжетжк. Решио сам загонетку. (Свршетак.) Две године дана похађао сам без нрекида седам ћери господара Н.— Од отих посета нисам се до душе, угојио, ал ни оне нису омршавиле. Никад ме у тој кући нису позвали или задржали на ручак или на вечеру ; кад сам им, нонекад, пред вече дошао, више пута би ме окадиле заоставштине мириса од неког „цушпајза", који је од подне у скривеној церемонији на жртву принашан и још се од њега као неки тамјан кроз посетну собу, (трпезарио) провлачио, то и одсев на четрнаест обрашћића домаћинових ћерака, који изгледаху награђена и задовољена глад, потсећаху ме да се овде ипак данас нешто јело, — иначе био сам врло наклон да верујем, да у овој кући нико нема желуца. И заиста помишљао сам кашто, да ова поштована породнца не једе на уста; долавило ми на ум, можда је њима милостива природа дала какве друге „увлачителне" и „усисателне" органе. Дрвећа примају у себе храну кроз листове, цвеће увлачи у себе храну и кроз своје прашне кончиће, — па мозкда је код ових људа тако нешто, у њих можда улази храна на ситне порове њихове

коже, или можда обрвама, или ушима; ко би докучио све разне ћуди неисцрпиве мајке природе. А они се можда тих својих необичних особина стиде, па се за то скривају, да их нико не види кад се на свој начин пигају. Тако сам помишљао не једаред, Једнога дана, а било вам је то 18.. године, 15-ог декембра, дођох ]а као обично пред дванајст сати у нодне у ту кућу. Обично сам ту остајао све док се не појаве предходни знаци да је доба, „заситителној" операцији и да сам ја сад излишан, а ти знаци беху: општа узрујаност гледања на сат, меко шапутање једно другоме на ухо и т. д. и т. д. —• Али данас тога не опазих ни, најмање. Нека необична приврженост према мени избијала је из породице, никад ми се нису тако пријазни показивали; седам ћерчица пливале су око мене као седам шаранчића око трошице хлеба. Госпођа мајка трептала је очицама као гуштер, кад му ко на реп стане, а господар домаћин био Је тако незакопчан, као нека решена шарадаМене обузме неко тугаљиво, непријатно сећање; почех слутити да ми се нешто необично спрема; хитно зграбих свој шешир и клањајући се изустих ону уобичајену и за њих увек утешителну формулу: „Ви хоћете да ручате. Ја се препоручујем." — Али, ох преблаги боже! Шта се сад догодило. Нешто нечувено, „невозможно", •— „невозможно", али ипак се догоди-