Стармали

„СТАРМАЈШ" БР. 7. ЗА 1889. 51

Ђира. Верујеш ли ти да је Анђелић, док је био жив, знао тако сигурно лечити од лудила и мавитости, Спира. Е, мој ћиро, да је он знао лечити од тога, не би његов присни животописац писао данас тако луде подлистке у „Нашем Добу",

Вг觧 аи§ багајеуо! Бећ смо више пута добијали из Босне писма, где и на писму и на куверту споља стоје лепо ишарана слова : Сгизз аи» багајеуо. То је неки кривоноси културтрегер у Босну донео, и ако он има права да то продаје, нико нема нужде да ко купује. Из Париза, ез Лондона, из Берлина, из Дебрецина још никад нисмо добили писмо, са штамианим српским поздравом. Можо ко о властима у Босни говорити гато год хоће, ал да има те силе, која ће кога приморати да за своја приватна писма купује артију, којом се ћушка српска свест и образ сваког Босанца, то нас нико неће уверити. Ово изгледа да је ситнипа, али из таких ситница састављају се круннице, Ово се зове бити добровољац у чети немштине, ово је најкраћи пут да сами ширимо пут немачком језику на штету нашег мајчиног језика. Зар се не може наћи Србин трговац, па да набави артију и куверте са лепим српским натиисом :

„ПОЗДРАВ ИЗ БОСНЕ", а ту да купују и употребљују сви Босанци, па да буде користи и томе српском тргоЕцу и српском језику! Надамо се да од сада нећемо добити ни једно

писмо, са натписом:

„Сгизз аиз багајеуо!" Уредништво „Стармалог."

Силав: новац.. Кад сам јуче платио прву рату мога годишњег пореза, састанем се са мојим пријатељем Глишом, па седнемо да се мало разговарамо. 0 чему ћемо ; већ баш о оном што нас највећма сврби. Ј а. 0 брате, силан је то новац, што се у Аустроугарској покупи у име пореза. Па куд оде то небројено благо ?! — као да га мутне реке однесу. 0 н. Ха ха ха! Не знам носе ли га мутне реке, ал нешто је налик на реке. Код нас у Угарској рукује финансијом Тиса, — а тамо у Аустрији Дунајевски Даклем потта е^ отта. Мени баш еије било до шале, ал морао сам се васмејати на ту примедбу. Смејање није шкодљиво; јер кад се човек смеје, онда не плаче. Пелен-дека. Мисли једног бадав-аџије. х. Оно истина, ја јесам слободоуман човек, ал ја би ипак сдободу штампе мало поткресао, — т, ј. у толико : да од сада више ве сме бити штампарских погрешака.

ло. Гоеподар домаћин приступи к мени и рече: „А би ли ј вам повољно било да данас код нас останете да с нама ручате?" — Ја се окаменио. Да ли саш добро чуо ? „Ручати?" код њих ручати?" „С њима ручати?" Е, томе, мора бити да има каква ванредна узрока! Још нисам могао, од чуда, да к себи дођем и да што проговорим. Домаћица заошину руком, баш као оно рибар кад баци мрежу да улови рибу. Па да, да, будите данас наш гост!" — Не сећам се добро, али чини ми се да сам трво очи, нос, уши, не знајући да ли ја то све сањам или је збиља на јавв. И седам ћерчица стадоше у колу око мене, и из седам грла, у један мах, као кад би се на седам пивских боца запушачи наједаред ис[гиснули, зачују невероватне речи: Тако, тако, то је лепо; остаћете код нас на ручку!" А уз то ми почеше отимати из руку шешир, штап и рукавице. Надмоћном силом присилише ме на предају. Није сумње, за цело да има врло важна узрока томе војном маневру. Ту лежи закопана нека дубока тајна. То је нека дубока тајна. То је нека страшна загонетка,— али ја ту тајну морам прокљувити, ја ту загонетку морам решити, па ма ме главе стало. Село се за трпезу, ручало се, јело се са најпохваледостојнијим прилежанијем и истрајношћу. Сви чланови часне породице јели су на сасвим обичан и редован на-

чин, — не опазих никакве абнормалности. Госпођице ћерке, дабогме, јеле су свако Јело по тринут (можда само за то да мени густирају и да ми отворе апетит); прво су га, прогутавале очима, па онда као да су га и носом увлачиле и тек онда грабише еавлађиваше га устима, ова трећа процедура ишла је тако брзо, као неко утркивањеРучак се свршио. Све је било у своме реду; били смо добре воље, ћеретали смо, али ја се још нисам примакао тајни, за шго сам ја управо данас њихов гост био. Са великим ганућем и признателношћу опростим се са мојим (иначе нечастивим) почаститељима, — а они беху према мени најљубазнији све до краја. Изиђем из трпезарије, кујући планове, како да ту тајну разбистрим. У предсобљу додаде ми собарица мој огртач. Тај тренутак увек је био по мене један од најинтересантнијих у овој кући. Собарица Је била врло леДушкато за чудо умиљато створењце, и нико ми није знао огртач огрнути тако вешто, лако и према ветру. Она је била према мени пријатељски расположена, јер при поласку увек сам јој или само руку стиснуо, или сам још по неколико пара стиснуо у руку, — ово друго капда је остављало дубљи утисак у њеној души. Из благодарности она ми је по каткад дошапнула на брзу руку ову или ону домаћу тајницу, коју ја баш нисам морао знати, нити сам