Стармали

74 „СТАРМАЛИ" БР. 10. ЗА 1889.

лика штампарска погрешка, коју би ваљало исправити и взбрисати, као што је и она штампарска погрешка у Будампешти радикално исправљена, те сад Србима више не боде очи, — а и не копа их. Кад човек баци своје наочаре унаоколо по свету, наилази онда и иначе све на саме неке штампарске погрешке. Не мислим овде што православни свештеник Ј. Сундечић штампа своје ствари само л а т ин и д о м (док су се стари попови паши негда од саме јоте (ј) бојали, да нас не полатини). Не мислим ни ту околност, што наши толики свештеници и владике напустише честити лист црквени „Истину", да пропадне и да га нестане, — јер то су све код нас већ обичне ствари, — него ја сад имам на уму велике европске штампарске погрешке, а богме не само европске, него баш и будимпештанске". У целоме свету (осим погрешака) примећује човек још све неко б е г а њ е : — Буланжер бега у Брисељ; Новак, што је покрао жениних 100.000 фор. у Монако ; Касири беже у Америку ; Тиса бежи из саборнице у затвореном фијакеру својој кући; други мужеви опет беже од куће у кафану ; калуђери беже од посла ; ђаво бежи од крста; претплатпици беже од „Нашег Добота" : зловољни богаташи беже од скупљача добровољних прилога; хаупттрефери беже од српских списатеља, и т. д. —Ал тоје сасвим на равно. Сви смо ми деца овога времена. А нознато је да и време бежи, и нико не може да га стигне. С тога и ми бежимо, — само што нас (ако смо касири или министри) може и да стигне полиција или народно будимпештанско краваљско камење. И то камење чисто изгледа да је опозицији са срца пало; — а да ли јој је и олакшало, г со је друго питање.

Ћира. Не ваља ни овако ни онажо. Спира. Шта не ваља? Ђира. Не ваља што „Србзбран не уме мирно да полемише, већ таки дај: „ватикан", ,папа", „безобраз л у к и т. д. Спира. Ал ако он мисли, да је недостојно увређен!? Ћира. Онда опет не ваља, што је недостојно увређен. Спира- „Не ваља!" — ,Не ваља!" та реци ми једаред шта теби ваља. Ћира Мени би ваљало оно, чега ми најмање имамо а највише би нам потребно било.

П у С Л И Ц е. д. Пештански „Ллојд" у уводном чланку од три рифа изражуј > своје жпво саучешће и с. жалење о атентату на цара руског, (који се није догодио, вити га је ико смерао). о—о. Кад кола запну и коњи се усиће, онда је стара кочијашка лозинка : ЋгИ ђп! ђп ! — Што више тешкоћа, све више: Ђи! — Тисина су кола тако запела, да му треба сила ђи (Силађи).

Једне бечке новине, говорећи о промени стања сад већ и у Румунији, веле : „ Је1г1 с1гоћ1 аи{ (1ег

ПФДЛЖСТАК. Мајстор Илија, (Слика из живота). Мајстор Илија припада ономе руфету, о коме наш стари приноведач г. Игњатовић каже : „Бербери су први људи, То је стара ствар . . . Бербер не мож' свако бити, За то треба дар" .... И мајстор Илија је дакле: берберин, фризер, фелћер и како волете. Варијација има тушта. Руку је имао лаку, да би човек могао и заспати иод његоввм бријачем; добричина беше, шаљивчина, дружевњак, патриота, и шта хоћете; али аха! рећи ће те, — сад долази оно фатално „али" .. . Ех, шта ће те: „никтоже без греха," па куд би ви тражили, да један мајстор брица буде другар чак римског папе! . . . Дакле, мајстор Илија имао је ј едну погрешку али та је била кад и кад тако замашна, да је могао рахатно од ње одпустити бар 9О°/ 0 , ца ипак би доста остало, да му занесе главу, и да му поремети мозак. Сигурно сте већ на чисто са том погрешком. Мајстор

Илија је пио, али тако грозно, да се то већ неби ни требало пићем звати; он је, у правом смислу речи : локао ! Па шта је најволио ? . . А Бог би га знао ! код њега никада ниси био на чисто, је ли пијан од ракије, од пива или од вина. Он је био у стању, да почне са ракијом, па кад му се већ ухвати магла за очи, а он дај, удри по пиву .... Разблажи ће га, вели. — Мало после, а мајстор Илија суче вино, као да је сад тек од астала устао ; но јео је са свим мало, јер је увек био счт, пресит ! . . . Мало који дан нисте га видели на сокаку, гдв путем декламује, сам себе пита и одговара. Одреши му се језик, па иде као воденица. Нико онда од њега миран. И човек и жена, и старо и младо, свако је то од њега ословљено ; на одговор вије до душе никад чекао, јвр је одма сам и одговарао; но најрадије се забављао са ђацима. А они с' њиме ? Их, чудне радости! . . Окупе се око њега, п* држ : недај! Зачикавају га, боже ; задиркују га ! али он њима не прашта Ено га како тера точак, по сред оне гомиле Сад се у ону брљу стропоштао али то њему не смета/ Устане, насмеје се, „кор" му припомогне, и ено га, пепа, што га грло носи: На част цару све царево благо!. . . Казао сам, да је врло добро и лако бријао. И ја сам био један од његових „кунтова," али само онда кад је