Стармали
98 „СТАРМАЛИ" БР. 13. ЗА 1889.
„Новосадско велико жупанство." „Новосадско вел. жуианство," то је сад така празнина, која је запела за очи (и упала у главу) и уреднику „Н. Доба" те у уводном чланку броја 35. види се главна главобоља његова, како ће се то место попунити. Он о п о и у н и тога места, а ја ћу о допуни тога чланка. Не може свако читати „Н. Доба," — јер и „за то треба дар" (или бар опроштај половине претпл. цене), за то ћу ја да репродукујем помепути чланак по причању, које је преко неколико уста дошло до мојих ушију. И тај члавак онда од прилике овако гласи : „Високо Министарство, ти које делиш верне од неверних и вернима делиш месо, а невернима кости своје милости, внугаи моленију (и внушкању) мојему; и кад само не знаш какав треба да буде у Новоме Гаду велики жупан, допусти да те ја поучим. Велики жупан у Н. Саду треба да буде 76 центиметара висок али ипак тако еластичан, да се може провући и кроз најнижу деру. А ја знам баш таког човека само нећу да га именујем (јер именовање пристоји високом министарству). Велики жупан у Њ Саду, био је до сада пок. г. Парчетић, — требало би опет наћи човека, који је некад, (пре него што је сам себи на браду пљунуо, за времена славе Милетићеве био такође Парче тић(а). Треба да је правник али не сме бити млађи од 57 нити старији од 57 1 /, година, као правник не сме имати (а)двокатну кућу него само једнокатну и то у лебарском сокаку поред канала, којим пролазе све новосадске помије. Вел. жупан новосадски треба да је рођен у Н. Разне неприлике приликом Шкрипоципеликеве женидбе. (На жалост пстинито збитије) (Продужење.) Отприлике кад нам се направило блато на џигерици од прашине (што рекла једна учитељица, кад је хтела заплашити децу да не праше*), и пошто смо ми обишли једна (а нас двадесет и седам) кола, наиђемо на једног Швабу. До сад нам је сваки, ваљда из сажалења, свртао, ал' Шваба ко Шваба! Он није хтео, а наши бељци баш не маре да сврћу, тек доста тога, да се кола сударише и предње левче поломише. Сад разуме се, ја зграбим једну левчу а Шваба другу и из свега тога изиђе то, да ја сломијем ногу, ал' (на срећу", не моју него Швабину; и што оне друге Швабе, што су се са осталих кола искупиле, нису мени поломили обадве, имам да захвалим само својој хитрини и великомученицима бељцима, по којима сам ја с оном левчом као по клавиру лупао. Раскорачио сам се # ) Макар се ви њоме и „швотали", ал та учитељица није рТјаво рекла. — Ур.
Саду (а пупак да му је одсечен у Пешти — а реп да му се вуче по прашини, која се народу у очи сипа). „Коцка треба да падне на Србина," — у толико пре, што се ја до сада за тако одликовање Срба нисам никада ни којом приликом заузимао. Вел. жупан новосадски треба да зна све језике који се у Н. Саду говоре, па ево, и цигански, јер ако се што не исциганчи, исрбовати је данас тешко. Вел. жупан новосадски треба да има на себи тробојвост маџарске државе, треба да је бео, као н. пр. артија, пре него што се на њој штампају какве субвенциониране вовине; треба да је црвен, као да се стиди своје прошлости, и треба да је зелен, као н. пр. леп зелен гуштер. Вел. жупан новосадски треба да је практичан, — а ја познајем једпог врло практичног човека, и ако Вис. Министарство боље загледа увидиће, да цео народ српски на тога човека и на његову практичност прстом пружа. Ту је дакле избор лак (само је чекање тешко). Вел. жупан новосадски треба да је био у своје време посланик, треба да је књижевник, да је написао бар какву појетику, а ако је кадгод био и председник Матице Српске, онда Вис. Министарство ни часа почасити неће, да таком човеку нодели 12.000 годишње плате, за коју је оп већ и кесу сашио. Вел. ;упан новосадски треба да буде човек који аугоритетом својим импонује. То је прека (и уздуж) потреба. Но иошто се не може иаћи човек, који је баш све врлине и изврштине у себи скупио, то се мора малко и кроз прсте прогледати, ако би такав човек од импоновања и ауторитета случ&јно био мало ћушнут (на новосадској агенцији). Ево, тако од прилике изгледа горе иоменути (а
колко год сам могао па — као што рекох, а при том смо се обадвојица (ил' управо обатројица) тако дерали, да смо чак са четвртог салаша вашке побунили. Швабе кад су видиле, шта се овде израђује, мислили су на сигурно, да се ми ни на десет гатс ција нећемо моћи зауставити, те нас се окаиу, што сам ја, мимогред буди речено, тек после фргаљ сахата, окуражен бивши, приметио. Ал' су се зло преварили, јер смо се већ у првом селу морали одмарати, пошто смо приметили иа бељцима, да ће нам, ако се не будемо одмарали, на брзу руку отказати службу. Стигли смо, до душе, брзо, ал' још би брже сгигли, да није велештовани левак имао гадну навику, па док га једаред ошинеш, он се дваред вури; и тано свриемо у први бирцуз, да се мало поткрепимо. Ту нам се није ништа незгодно десило, осим што смо морали чварке без леба јести, и што су (ваљда за то) два пут толико коштали, колико на другом месту. Да онаки нисмо смели у П. путовати, то је било јасно, за то предложим да одемо ту у који бољи бирцуз, да седимо до пред вече, па онда натраг. Дамјан одмах пристане на то, а ни кума Марко није имао ништа „вопреки", и тако одмах седнемо на кола па хајд у други бирцуз. Дођемо до раскршћа, и ту је било два пута за нас.