Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 13. ЗА 1889. 99

можда и горе превиђепи) ув. чланак у 35. бр. „Нашег Доба", — који ће тек сада можда на високом месту доћи до заања, — те ће уредаик ,Н. Доба" „Отармалом" одати достојну благодарност и учтивост, којом га је и до сада внше пута обасипао. н. н. П у с л и ц е, ©. Кад се на дочек талијанског краља у Бер лину потроши 150.000 марака, колико би коштало ако се дочека, да тај исти краљ промени своју спољашњу политику ? Л. У Боени је проглашен прекк суд. Од сада ћеду сигурно онде, кад им се ко учини крив, обесити га не једаред, вего дваред — (или можда не перпендикуларно, него по преко).

стазу самоуправе. За што не, — та је стаза већ довољно утрвена и изгажена.

Д. У Београду има више физикуса, којима је дужност визитирати борделе. Али још нисмо чули, да је који лечник добио налог, да визитира најновији роман Пере Тодоровића.

•//, Потпуно разумемо што госп. Василијан не сазива митрополитски савет. На што да га сазива, — кад унапред зна шта би му саветовао.

т?. ,Не пуштајте вука у торину!" — тако вели свето пиемо. Али пошто се јединац Радић не зове Вук, а богословија и Крушедол није торина, то је наш св. синод, без дојакошње гриже савести, могао отворити једипцу обоја врата. §. Ал и на што грижа савести! Умеће и Радић дотичне загристи, да ће се све освртати.

б. Емилијану Радићу неће бити криво ако се укине мала лутрија. Он ће да сецује на велику лутрију. Ћира. Штета што се нигде не хране мошти Вука Бранко вића. Спира. А за што? Ћира. Нашло би се неких Срба, који би сад о Видову отишли том кивоту да се поклоне. Па би се бар онда у Раваници и у Крушевцу ску-

пило само чисто зрно.

П- Ради се на томе, да се сада и Назаренима призва верска равноправност па да и они дођу на

Ћира. Зваш ли како се зову два бугарска изасланика, који су дошли у Београд да раде на трговачком уговору ? Спира Не знам, док ми не кажеш. Ћира. Један се зове Гаранов, а други се зове Б е л •. е в. Спира. Даклем тај ће уговор испасти или г а р а в или бео. Ћира. Или сив.

Један, који води управо тамо куд ми хоћемо, а други мало унаоколо. Сад се Дамјан на једаред узврпољио. Преледа плашљиво преко покр'аних левча, мршавих бељаца, који су сад изгледали више на олињане маторе папове палик., погледа па нас од нрашине сиве, као неке авети и — одмах замоли кума, да тера унаоколо. Онај се испрва опирао, ал' кад му је Дам]ан разјаснио да у том сокаку има бара (макар што кише није било већ два месеца), на што је онај мало као вртио главом и чудио се — ипак попусти, те удари унаоколо. А шта је било у ствари ? У том сокаку живела је осим попе и попадије још и — њихова кћи, коју он (међу нама б}ди речено) пре једно •гри године није мрзио, а ни она њега није баш никад из куће исгерала (јер није тамо никад ни био). Да вам сад приповедам како су сењих двоје (да прости њен отац) заволели, било би страшно дугачко. Доста то, да је он једаред код њих у цркви „велико достојно" хтео да поји, и то је њу тако очарало, да га је већ одмах после службе, упознав се ш њиме, помало почела — избегавати. У осталом то нас се не тиче, они знају шта су имали између себе; — а ми нисмо људи, који волемо беспослена оглаголавања. Еле из тог скромног разлога обишли смо ми онај сокак те ударисмо другим. Прођемо, како смо прошли тај

сокак, ал' кад дођосмо на ћошак, Дамјана мал' није капља ударила! На тридесет до четрдесет и пет корачаји испаде из учитељеве куће — главом она, и то је било доста, да га зној свог пробије, а кад за њом искочише још две, од којих једна — о св. Маврикије! — баш она „пиројзла" беше, куд смо ми управо и пошли, а она сигурно овамо у госте дошла, Дамјан се — оладио. Зинуо, па само блене у њих, а од чуда му усне дрхћу. Морам признати, да сам се и ја у први мах убезекнуо, само брат Марка није читава та парада ни бар мало коснула, јер он је, напојен духом трогодишњег шиљерца, сасвим флегматично посматрао овај чудотворан призорХеј, да су откуд у тај пар бељци полудили па загребли, макар сви вратове поломили, боље би било сто пута, ту сам мисао видео написану на лицу Дамјановом, — него што су се опаметили те ушли у корак, па ни од жеље да би покасали. Сиромах Дамјан, није знао шта ће! Да окрене држаљицу, нема форме, а да им швићка, не вреди ништ', јер на тако што неће ни један ни уветом мрднути. Шта ће јадник ?! Почне да им цвркуће не би л' покасали, ал' нема ту пишт',— ни репом неће да мрдне који, а не да покаса (што је већ, морам признати, и мене увредило). Почне да кашље, да кија, не би ли се коњи поплашили, — ал' всује! Н помаже ту, макар кијао управо док ти очи не