Стармали

100 „СТАРМАЈШ" БР. 13. ЗА 1889.

Грађа за нову енциклопедију. Неазбучним редом, или азбучним иередом. Футошки вашар = види: Туцин дае. Лепеза = проста справа, којом неке даме закривају лице, кад им какав ветрогоња којешта булазви, — и тако се не види, да нису порумееиле, кад би требале да порумене. Макарија = калуђерско име (т. ј. тако се до тични калуђер потписује; али кад други о њему говоре, онда се каже Макарион). Пресличица = најпрактичнији цвет, који муж спојој жени може поклонити. Утопија = бомба. Тортура = то је оно кад човек из учтивости мора да једе торту, која је са прелавим маслом зготовљена. Мамут = горостасна животиња, која је још пре потопа изгинула, а ми само каткад наиђемо на њене кости и ва њено крштено писмо, из ког дознајемо, да се звала Мамут, Луксуз = то је оно, кад се Чивутин ваједе толико бела лука, даимударе сузе на очи, кад и другима се приближи. Смрад Ш својственост неке велике господе, која би се морала сама од себе загушити, кад не би било тамјана, кадионица и кадионичара. Кукавац = човек, који је кукао у Вацу, а сад су га помиловали да кука у Сегедину. Лед = врло потребна ствар, а срећа је што није преко мере скуп, јер иначе не би могли лане ни сами стипендисти (Гарашанови) јести сваки дан гефроренеса. ноискачу. Само се дешњак једаред осврнуо једним уветом, као да хоће да му каже: „Свирај ти, свирај! Ако сам се најмио, нисам се помамио," — коњска флегма. Сад нам ништ' друго није преостало, него да се окренемо на другу страну, па да се чинимо невешти или што каз'о неки хулов „да се правимо Швабе", ал' како ћ ш, кад се оне већ смеју и клањају овамо према нама, а брат Марко опет клања се њима. Јавим се и ја, јер гата сам знао, — и сад наравна ствар и Дамјан поцрвени к'о цвекла, па с отромбољеним носом и оклопљеним ушима јави се и он. Оне су хтеле нешто да нас питају, ал' које од смеја, а које од чобанске вашке, 1 оја је нешто мало поплашила наше бељце, нису могли, и за то се још само смеј и кикот за нама дуго чуо. Нас двоје смо почели да премишљамо о нашој гуравој фортуни, а баћа Марко поче да звиждуће „Чичоне" и да се. окреће и клиби за њима. У том смо стигли до места „опредјеленија" свог и шта је даље било норед онаког дешперата — лако је погодити. „Кад се рујног поднаписмо вина", ал' тек ће неко за другим столом (по носу судећи морао је и он јако „дешперирати") почети тужним гласом : „Зло ти време што настаде, верна љубав баш престаде,

Нујон = ковач, који не уме да скује своју срећу, док најпре другима ланце не скује. I - ' • ч'- . , - . ; . ; • Ради реминисценције. Ево чујте, шта је Гарашанин пре годину дана писао тадањем краљу Милану: „ Данас је аукторитет владалачки у овој звмли озбиљпо заљуљан. Црв јавног скандала уергаео се у краљевски иресто и жнво га подгриза. Принцип дипастички иотресен је у својим основима. — 0 Србији се вшие у Евроии нити говори, ниши иише друкЧиуе, него са иодсмехом. — Ова земља иостала ]е иредмеш, којим се данас храни скаидалозна хроника евроиска и и т. д. Е сад тек не разумемо, зашто је Гарашавив овда гонио и забрањивао све овостране поштене српске листове, који нису нисали ни више ни мање, него баш то исто. Но хвала богу кад немамо више коме тако писати, нити имамо потребе у таком писању са Гарашанином се устркивати.

До чега стоји, Господар Јова, брица, тек се пре месец дана доселио у наше село и то од некуд из далека. Кад му је, ономад, понестало сапуна, науми да 0 1е у оближњу варош, да купи и сапупа и што му је још за кућу требало. Одлучи да тај пут начини пешке, па тако да заштеди што и за поднапитак. Прво сврне своме суседу, газда Тоши, који се у добра времена често шалио, а сад му се тек по каткад само која шаљива омакне, с којом он опет кога оиакпе — и запита газда Тошу : Колико има до вароши ?

а невергтво свуда влада, — супружество тако страда. Сад девојке једног љубе, а за другим себе губе, око трећег замке снују, на четвртог намигују. . ." Е, то је на Дамјана тако „вирковало", да се одмах зарекао, е се никад женити неће, а с оним онде одмах је хтео да пије „брудершафт"; и кад смо га од тога са тешким муком одговорили. те пристанемо да за то три чашице узастопце као неку накиаду смиримо, окренуо се ипак оном и изјавио своје „једномислије" са: „Тако је, са свим је тако!" — на што је оном од радости нос још већма помодрио, те на .Дамјанов рачун нопио је још ио литре вина. За тим је баћаМарко, бивши већ сасвим „раздраган" отневао највишим гласом, колико је само могао: „По горама лиснатим љупко славуј пева, а с висине пушта гласе преумилне — шева." (Арија је налик на: „0, с!и Кећег АидивНп!") У том је било време да се крећемо, и ми збиља, пошто смо два пут, три пут устајали, па опег седали (и мал' нисмо од неког неизображеног друштва, ком смо са свим „невино" приметили да певају ко мачке у фебруару, азвукли фуру) на послетку се и кренемо. (Свршиће се.)